ŽENA PISCA SLOBODANA MARKOVIĆA: Tražim istinu, moj muž je ubijen! Lažete da je pao!

Bio je sinonim za buntovništvo, poeziju, pustolovine, maneken cuburskog nacina života. Govorio je: „Cubura je prva dama Balkana i kraljevstvo ciganske muzike“. Voleo je žene, život, kafanu, Jesenjina (o kome je objavio pet knjiga i ciju je sestru i sina upoznao), objavio je 62 knjige, naslikao mnoštvo slika, imao cetiri braka i troje dece. I danas se ispredaju legende o Slobodanu Markovicu - Liberu Markoniju - koji je svakog dana za 62 godine u svakom smislu opravdavao svoje ime i nadimak, piše srpski NEWSWEEK.

Njegovu cetvrtu suprugu zaticem u stanu u kojem su živeli medu pedesetak kartonskih kutija s njegovim rukopisima. Gospoda Ksenija Šukuljevic Markovic, odmalena zadojena pozorištem, sada piše knjigu „Zvezde meduratnog beogradskog baleta“.

„Vrlo mi je žao što ne znam šta cu sa svim ovim rukopisima jer i ja cu sutra da odem, u poznim sam godinama, imam 75.“ Srecna je što se posle
„Prvi put sam ga videla kad sam imala devet godina. Stanovali smo u blizini. On je prolazio Baba Višnjinom ulicom svaki dan. Mi smo se igrali na zelenoj površini i bila je neka starija žena koja nas je mnogo maltretirala. Tako jednog dana kaže: ‘Bežite, deco, ide Slobodan Markovic.’ Svi pobegoše, ostala sam samo ja i neki mali decko koji nije razumeo šta se dogada. Slobodan je prišao, uzeo tog cetvorogodišnjaka i krenuo da ga baca u vazduh. Decak se radovao i kad ga je spustio, poljubio ga je. Bila sam oduševljena njegovom toplinom, nije mi bilo jasno kako je komšinica mogla da nas plaši njime. Tada sam uzela kamen i razbila joj prozor. Brzo sam pobegla kuci i sve priznala mami. Komšinica je dotrcala u šlafroku, besna, sakrila sam se u kuhinju, a mama joj je rekla: ‘Sve je u redu, platicu vam prozor, izvinite.’ Posle sam ga vidala s vremena na vreme, jednom kao studentkinja prve godine književnosti. Tamo gde je sada hotel ‘Slavija’ bila je biblioteka ‘Vracar’, a pored nje divan restoran ‘Novi Beograd’. Primetim kako izlazi iz restorana sa Slavom Bogojevicem, cuvenim slikarem. Stala sam i gledala ga, bila sam upoznata s njegovim knjigama, dopadale su mi se njegove pesme.“

LJUBAV U SAMOPOSLUZI

„Ostale su mi te dve slike, upecatljive, sve dok se jednog dana nije pojavio u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, gde sam radila. Došao je s jednim slikarem koji je kod nas imao izložbu i još nije dobio honorar. Zašto je poveo Slobodana sa sobom, ne znam, valjda da svojom harizmom i pricom ubrza isplatu. A Slobodan, kad je video tri kustoskinje, nije progovorio ni rec na tu temu. Taman se bio vratio iz Rusije i rekao nam je kako jednom godišnje ide tamo. Bio je rusofil, pricao nam je o ljudima, predelima, prosipao je takve bisere da smo hipnotisano piljile u njega. Ostao je dva sata i trebalo je da zatvorimo, otpratila sam ga do vrata i na izlazu, pocela je bila neka kišica, kaže: ‘Pale su tri kapi, znaci da cu doci opet.’ Uletim u kancelariju kod ove mlade koleginice: ‘Jao, Vera, ja bih ovog coveka mogla da volim.’ Ona odgovori: ‘I ja!’ Posle mesec dana odem u Beogradanku u samoposlugu da nešto kupim i žurno, pred samo zatvaranje, dojurim do kase, a prodavacica ce: ‘Izvinite, gospodin je pre vas.’ Pogledam, a ono - Slobodan. Smeška se: ‘Samo neka Ksenija završi.’ Ponudio se da plati moj racun, ali sam odbila. Kada smo izašli, rekao mi je da je preko puta ‘Nolitova’ knjižara i da bi želeo da mi pokloni neke svoje knjige. Cutim. Kako sad da kažem necu. Knjižara je vec bila zatvorena, ali je on bio uporan: ‘Poklonicu vam knjige, uzecemo taksi i otici do mene.’ ‘A ne, izvolite’, i pokažem na moj novi crveni „reno 4“ koji sam parkirala pored. On gleda i cuti: ‘Dakle, crveni konj.’ I celog našeg života je govorio: ‘Hajde, idemo crvenim konjem.’
 
U toku vožnje mi pokaže na mesto gde je nekad bila kafana ‘Složna braca’, tada je bio hotel, na prvom spratu beli salon, i pozove me na kafu. ‘Izvinite, ne mogu, mama me ceka.’ Nastavim da vozim i odjednom, ni danas ne znam da objasnim zašto, parkiram se blizu hotela. I odemo na kafu. Posle ga odvezem do kuce, a on kaže: ‘Dao sam rec da cu vam pokloniti knjige, pa vas molim da se popnete do mog ateljea.’ Pošto je bio divan gospodin, nisam mislila da može da mi se desi nešto loše. Njegov atelje je bio fantasticno sreden, pokazivao mi je velike terase, a govorio je kako se sa tog 13. sprata baš dobro vidi gde ja stanujem. Tada uzme i potpiše mi pet knjiga. Ne jednu, nego pet. I ja pocnem da drhtim. Jedva sam izdržala tu vrstu širokogrudosti. Kažem mu da moram da idem. On me prati, nosi pet knjiga i opet ude u auto, hoce da me doprati do kapije, ali izade i kaže: ‘Ipak cu da vas ispratim do vrata.’ Ja se smejem, nisam se usudivala da mu bilo šta zabranim, jer takvu vrstu dobrote i milosrda nikad nisam osetila. Te veceri je upoznao moju mamu, s kojom se fantasticno slagao sve vreme.“
 
PREVARA NAJBOLJEG PRIJATELJA

Iako je Markoni napisao „Prva godina braka - poslednja godina ljubavi, u kojoj se suprotni polovi udružuju u ekonomsku zajednicu“, to u njihovom slucaju nije bilo tacno. Moguce da je mislio na svoja tri prethodna braka. A i Ksenija je u vreme kad ga je upoznala bila udata.

„Bila sam u braku s jednim zagrebackim rediteljem koji je bio vrlo hladan covek. Trajalo je to nekih 16 godina, ali smo stalno živeli odvojeno. Režirao je u Mostaru, Sarajevu, cak mi je obezbedio da tamo otvorim muzej, ali nisam htela da ostavim svoj posao i mamu. Posle je dobio angažman u Novom Sadu, pa smo vikende provodili zajedno. Bio je to brak na putovanjima, ali vrlo hladan, odmeren, to je bio prvi covek u mom životu. Bila sam na drugoj godini studija, a on na cetvrtoj godini režije kod Huga Klajna. Cenila sam ga, išla na njegove premijere, ali je sve vreme nekako sve bilo previše ozbiljno. Živeli smo odvojeno - on u Zagrebu, ja u Beogradu. Onda sam podnela zahtev za razvod i šta mislite ko je išao sa mnom na tu parnicu. Slobodan. S jedne strane moj muž Željko Oreškovic, ja s druge, a sudija ce: ‘Slobodane, da li mogu da vas zamolim da sacekate napolju?’ Posle Željko prilazi i pita: ‘Ksenija, možemo li da odemo na rucak?’ Ja onako u pelerini sa skupljenim rukama: ‘Ne, ne možemo.’ A Slobodan me zagrli i kaže: ‘Idemo ti i ja na rucak.’

I odemo u Topcider. U Slobodanu sam otkrila toplinu ljudske duše, imala sam potpuno razumevanje, uživala sam u bogatstvu reci, budenjima uz gitaru. Odjednom sam bila s covekom koji ništa ne krije, koji me obasipa lepotom i ljubavlju. Svu moju strogost, koju sam i kroz posao sprovodila, sve-mora-da-ima-fusnote i sve-mora-da-bude-precizno, on je nekako opustio. Slobodanova kuma na našem vencanju bila je Nevenka Urbanova.“

Gledamo fotografije na kojima su Duško Radovic i Libero Markoni sa svojim sinovima.

„Sa Duškom se mnogo družio, cak su stanovali u istoj kuci, u stanovima koje su dobili od gradske vlasti, preko puta Crkve Svetog Marka. Tada je Slobodan bio u prvom braku, koji se tragicno završio jer, dok je on bio u vojsci, tek mu se bio rodio sin, žena je našla drugog coveka, Slobodanovog najboljeg prijatelja. Mislim da taj užas nikad nije preboleo. Pravo da vam kažem, i ja sam to primila kao tragediju. Kad je Slobodan krenuo u vojsku, pošto je stan bio ogroman, pozvao je svog najboljeg druga koji je bio urednik na Radio Beogradu ‘da mu ne ubace nekog sustanara’. Mislio je da ce prijatelj da mu pazi ženu i malog sina jer on ide na samu granicu Slovenije prema Italiji. Godinu dana nije mogao da dobije odsustvo. Pisao je pisma i bio je vrlo nesrecan što je daleko od porodice. Kad se vratio s drvenim kofercetom i probao da otkljuca vrata stana na drugom spratu, nije uspeo. Pozvonio je kod komšinice, koja mu je otkrila: ‘Žena ti je promenila bravu. Naivcino, doveo si najboljeg druga kod žene, a ona se s njim spajtašila". Pricao je da mu nikad nije bilo teže u životu. Posle je žena podnela zahtev za razvod braka. Cim je to okoncano, ona je njihovog sina poslala svojoj majci u Kragujevac. Mislim da je tad otišao u boemiju. Nikad se nije raspravljao ni s tim drugom ni sa ženom. Samo se povukao i neko vreme živeo kod svoje majke.
 Odjednom sam bila s covekom koji ništa ne krije, koji me obasipa lepotom i ljubavlju.
Ženio se tri puta pre mene i to je bio glavni razlog što nisam odmah htela da se udam za njega. Dva puta se oženio u rasponu od nekoliko godina. Drugi brak je bio sa Emilijom, koja je radila na televiziji. I ona je bila boem, volela je da popije. Dobili su cerku koja danas živi u Americi, ima sina koji me posecuje kad dode u Beograd. Taj brak je trajao kratko. Onda je otišao na Struške veceri. Voleo je Makedoniju i cesto je išao na pesnicke skupove. Tu ga je jedan vrlo poznati književnik upoznao sa svojom sestrom. Šta se dogodilo, nemam pojma, ali oni su ga vencali bez ikakvih dokumenata i papira. Upoznao je tu mladu devojku i spandosao se s njom. Pošto je bio prvi covek s kojim je bila, tražila je da se uda za njega i on je to ispoštovao. Doveo ju je u Beograd, živeli su na Karaburmi i dobili devojcicu. To je njegovo trece dete.“

Uz slane kolace prica mi Ksenija kako je ipak bio ljubomoran i da mu je to usadeno otkako ga je prva žena izneverila. Nije hteo da je pusti samu kod sestre u Englesku. Hteo je i on da krene iako nije podnosio Engleze i Cercila. Smeje se dok se seca kako je naocigled dve policajke pljunuo Cercilov spomenik, pa ga je jedva izvukla, pravdajuci ga da je pijan.

LIBERO, ALI STVARNO

„Kao novinar je odlucio da ide na Siciliju iako mu u redakciji to nisu dozvoljavali. Njemu je bilo nemoguce zabraniti bilo šta. Kad donese odluku, onda je to bilo konacno. Hteo je da piše o Sicilijancima koji su se vratili s robije iz Amerike. Tako je na Siciliji proveo tri meseca, redovno slao reportaže iz neke redakcije u Palermu. I tamo je postao Libero Markoni. Imao je veze i s kriminalcima i crkvom. Pricao je da se zaposlio kao ‘dardinjero’, da brine o baštama tih kriminalaca, bogataša, a otišao je i u katolicku crkvu, i to odmah kod glavnog sveštenika. Rekao mu je da je odrastao u manastiru Decani i taj ga je odmah prihvatio. Predstavio se kao Libero Markoni. A taj njegov posao ‘dardinjera’ u stvari je podrazumevao da osvetljava put brodicima kriminalaca koji su pristizali u luku. Pricao mi je kako je pare skrivao u naramenicama sakoa kad su ga pretresali. Uvek ga je zanimalo nešto protivzakonito, neformalno, da otkriva zašto to ljudi rade. Posle me je vodio da vidim ‘njegovu’ Siciliju. Moja porodica je imala neku malu kucu kod Bara i onda smo išli i to da vidimo. Nije hteo da kola stavimo na voz, želeo je da putuje po Jugoslaviji, pa smo onda seli na trajekt Bar-Bari i onda ‘crvenim konjem’ po Italiji. On je sve znao, navodio me kuda da vozim, nije dao da gledam u mape. Posle smo stigli do Trsta, pa onda preko Slovenije do Beograda. Nikad nije imao vozacku dozvolu iako je vozio perfektno, ali najviše je išao taksijem.“
 Slobodanova kuma na našem vencanju bila je Nevenka Urbanova
U knjizi „Pijanci idu dijagonalno“ Markoni piše: „Alkohol... Ja ga poznajem. Upoznao sam ga u Beogradu 1944. kad su ga bombardovali saveznici. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan. On je bolest koju ne može da izleci sanatorijum, vec svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta!“

Ksenija se priseca bolnih perioda, ali sa osmehom.

„Išao je na lecenje u Švajcarsku, prvo je tamo bio Bojan Stupica, pa posle njega Slobodan Markovic. To im je platila država. Zvali su ih ‘državni pijanac broj jedan’ i ‘državni pijanac broj dva’. Inace, postojalo je veliko prijateljstvo izmedu Bojana Stupice i njega. Bojan mu je davao instrukcije, mada je bio druga vrsta alkoholicara. Bojan je posle prešao na pivo, tako se ispomagao. Slobodan nije voleo pivo, nikada oštra pica, samo vino, crveno... Dok je bio na klinici, napisao je i knjigu, a umesto godinu dana, ostao je tri meseca. Vratio se sam, izlecio se. Posle je tokom života izbegavao alkohol. Osim ako ne upadne u grešku. Dobro je znao da ne sme. Kad nije pio, onda je samo svracao u kafane. Tada dode i kaže mi gde je sve bio, bojao se da ga neko meni ne ocinkari. Obilazio je kafane i sam sebe krotio. Za 11 godina našeg života dva puta je pao u alkohol. Jednom se to desilo u mom muzeju. Došao je na otvaranje izložbe i u belim papirnim cašama bilo je pice. Pitao me je: ‘Šta je ovo?’ "Sok od jabuke", rekoh, tako mi je licilo. Šta god da pije, on je pio na eks. Ispostavilo se da je bilo belo vino: "Ksenija, ovo je vino, sad sam gotov". Nije smeo da lizne alkohol. Govorio je: ‘Ako popijem kap, prelazim u ocean.’ Onda sam shvatila koliko je važno da vodim racuna jer je to kod njega bilo kao neka infekcija. Kada dode na vrata, ako nismo bili zajedno, brzo ga poljubim i pocnem da ga grlim, a u stvari hocu da omirišem da li je popio. On me gleda: ‘Dobro, dobro, jesi li proverila?’ A ja sam se plašila kad sam spoznala šta je to, pa sam morala na neki nacin da ga špijuniram. Kad je padao u alkohol, to je bilo strašno. Nisam odmah mogla da ga odvedem u bolnicu, cekala sam po dva-tri dana dok smislim kako da ga prebacim. I onda kažem - idemo kod Mike Alasa. On pristane, a u meduvremenu zovem moju drugaricu Budimku, koja je radila na klinici za lecenje alkoholizma, da javim da stižemo i da se pripreme. Ona mi je mnogo pomogla. Tamo su ga oporavljali. Kao vozim kod Mike Alasa i odjednom skrenem ka klinici. I tako pijan on vidi i kaže: ‘Ne skrece se ovde za Miku Alasa.’ Parkiram se kod klinike i onda ga dvojica iznesu.

Najteže mi je bilo kad dodem da ga obidem sutradan, a oni mu vezali i noge i ruke, što drugima nisu radili. Znali su da bi pobegao. A on me onako pogleda i kaže: ‘Ksenija, ovo nije fer.’ Zamislite, ne grdi me, samo kaže: ‘Nije fer.’ Na toj klinici nisu zakljucavali vrata, nego su skidali bravu jer su znali da bi Slobodan ukrao kljuceve. Posle se strašno stideo tog perioda. Kad ode u kupatilo da se osveži, ja mu kažem: ‘Ako se ponovi, spavaceš tu.’ Bila sam stroga, ali šta mogu, nisam bila navikla na to, niko u mojoj porodici nije pio. Za umetnika je važno da ima okruženje koje ga razume i koje je u stanju da istrpi sva njegova raspoloženja. Kad bih mu nešto zamerala, u smislu ‘šta ceš tamo, što gubiš vreme’, on me pogleda i kaže: ‘Ksenija, je l’ zaboravljaš kako se ja zovem? Ja sam slobodan.’“

BEKSTVO OD SMRTI

Uprkos toj boemštini, uvek je bio pedantan. Stalno je slagao odela i košulje i nosio ih na hemijsko cišcenje. Nigde nije išao bez mašne ili kravate. Govorio je da, kad je oblacenje u pitanju, pesnik uvek mora da poštuje formu.

„Retko je sa mnom išao u kafane, jedino je voleo kod Mike Alasa. To je bila skromna kafana, kad sam ušla u kuhinju, samo što me šlog nije strefio. A uvek kad smo rucali s Kocom Popovicem i njegovom ženom Lepom Perovic, tražili su da se donese peceno prase iz pecenjare i da se sece tu pred nama. Koca je bio vrlo interesantan, mnogo je cutao i posmatrao nas. Posle su nas pozvali u svoju vilu. Izmedu ostalog, Slobodan je išao kod Mike Alasa jer je on kupovao njegove slike. I kad sam pravila izložbu posle njegove smrti, imala sam malo slika, ali sam zvala Mikinu cerku, ona mi je donela u opštinu Vracar 18 slika i s ovima mojima smo napravili izložbu. Bilo mi je strašno žao što nisam imala neke velike pare da otkupim te slike.“
 Buran Markonijev život obeležila su i burna prijateljstva. Poseban odnos imao je sa Desankom Maksimovic i Duškom Radovicem
Tu razgovor prekidaju Ksenijine suze. Cutimo.

„I tad sam plakala kad sam joj vracala slike. Mislila sam u cijim li ce rukama završiti. Onda mi je Mikina cerka poklonila jednu, evo je ovde na zidu.

Novac mu je bio najmanje važan. Toliko ga je rasipao, i kad je imao i kad nije. Dok je bio u Borbi, znao je da za vece potroši platu po kafanama. Bio je neverovatno širok covek. Voleo je da poklanja, da cini što niko nije cinio. Posle je uz mene promenio taj nacin života. Kad je poceo da živi sa mnom, ustajao je u pet sati ujutru da bi radio. Uzme mašinu i zatvori vrata od trpezarije. Znao je ujutru da uzme gitaru i krene da me budi: ‘Pred Senkinom kucom, nane, vodenica. Senka mi je sudenica...’

Moja majka ga je mnogo volela i imali su divan odnos. Možda zato što mu je nedostajala roditeljska ljubav. Njega je podizala baka. Roditelji su mu se brzo rastali, kad je imao tri godine, majka je imala 16 godina kad ga je rodila u Skoplju, gde mu je otac službovao. Posle je dobio prekomandu, pa su godinu dana živeli u Ljubljani, ali pošto se njegov otac opredelio protiv kraljevine, ražalovan je i otišao je u novinare. Cim su se razveli, majka Jelena ga je poslala kod svojih u Pec i tamo je bio do pocetka rata. Imao je srecu što je rastao pored takvih bake i deke. Deka je jedno vreme bio konzul u Turskoj. Baka je bila rodena Beogradanka, inace polu-Nemica, a deda je bio lekar, školovao se u Minhenu, tako da je Slobodan progovorio na nemackom. Rastao je izmedu dva manastira - Pecke patrijaršije i Decana. I kad god mu se kasnije dešavalo nešto dramaticno, a toga je, fala bogu, bilo, on je išao u Decane. Vodio me je da mi pokaže planinu Cakor, gde su ih 1941. potrpali u kamione, on je imao trinaest godina, iskocio je iz kamiona u provaliju i izbegao logor. Povredio se, ali je ostao živ. Pred zoru je uspeo da se vrati u Pec i zakucao je na vrata jednog Albanca, njihovog prijatelja. Kad ga je video krvavog, on ga je smestio na tavan i tu je proveo nedelju dana. Pošto ga je zalecio, organizovao je da ga prevedu na slobodnu teritoriju. Uspeli su da jave majci i došao je u Beograd 1941. Ali nije mirovao. Išao je na železnicku stanicu, gde su bili nemacki tenkovi, i lepio crvene petokrake. Govorio je nemacki i mislili su prvo da je njihov, ali su ga posle uhapsili i sproveli u logor na Banjici. Onda je to saznala njegova majka i tad ga je otkupila zlatninom, dala je zlato glavnom inspektoru, koji je rekao: ‘Ne smem da ga pustim, ali ce ici u logor za prevaspitavanje srpske mladeži u Smederevskoj Palanci.’ Tamo je bio Puriša Ðordevic, Skale Mitic... Tu je izdržao godinu i tri meseca i samo je gledao kako da pobegne. Onda ga je Puriša odgovarao da ne beži, a on je rekao: ‘Uvek ima šanse za bekstvo.’ I pobegao je. To mi je skoro Puriša pricao kad smo bili na Kolarcu.“

Posebno poglavlje u mnogobrojnim Markonijevim prijateljstvima zauzima Desanka Maksimovic.

„Bili smo na nekoj izložbi u Srpskoj akademiji nauka i na prijemu ona sedi s nekim ljudima. Kad ga je ugledala, onako, kao preteci prstom, pokazuje mu da dode. Oni ljudi ustaju smesta, mi sedamo, on me predstavlja: ‘Ovo je moja Ksenija.’ Desanka me odmerava: ‘Sutra u pola 11 kod mene na peti sprat.’ Stanovala je preko puta Beogradanke. Slobodan joj je doneo neke silne knjige, a ona me je procenjivala: ‘Slobodane, mnogo puta si se ženio i sad si našao Kseniju, nemoj slucajno opet nešto da napraviš.’ Strašno su se voleli, sve joj je pricao. Imala je neku strogost, a on je pred njom bio manji od makovog zrna.“
 Kad sam ga videla, kažem koleginici: ‘Jao, Vera, ja bih ovog coveka mogla da volim‘
STO LUDIH RUCKOVA

Cim su poceli da žive zajedno, Slobodan je preuzeo kuhinju. Odmah je primenio bogato iskustvo steceno po svetu, gde se družio s najboljim kuvarima, a na brodskom putovanju od Crnog mora do Marselja cak je spremao hranu bogatim turistima. Sve svoje gastronomske avanture smestio je u knjigu „Sto ludih ruckova Libera Markonija“. Ksenija pokušava da nade jedini primerak te knjige, ali ga ne nalazi odmah. Pocinje da se trese, strah ju je da se nije zagubio, ali posle polusatne potrage po ogromnoj biblioteci uocavamo tvrde crvene korice knjige, koja je pocetkom sedamdesetih bila apsolutni hit.

„Svakog dana je kuvao, nije dolazilo u obzir da se jede nešto od juce. U cik zore je išao na pijacu i sve što kupi, redao je po kuhinjskom stolu, odmah je pocinjao pripremu nikad jednostavnog obroka koji je završavao oko tri, kad se vrati iz redakcije. Nikad nisam postavila sto, on je to radio, aranžirao, birao stolnjak, tanjire, escajg, svako jelo imalo je svoju postavku.“

Miloš Crnjanski je mnogo uticao na njegov život iako su se samo jednom sreli.

„Kao mlad urednik nedeljnika Naš vesnik 1954. godine prvi je objavio poemu ‘Stražilovo’ Miloša Crnjanskog, koji je tada bio državni neprijatelj broj jedan. Odmah su ga priveli na saslušanje u Savezni komitet omladine, ali on je bio neuništiv. Pocne da im recituje ‘Stražilovo’. Prvo su bili u cudu, a onda su poceli da ga šamaraju i rekli mu da se gubi i da više ne može da bude urednik. Bio je srecan, sišao je u park na Tašmajdanu i stegnutih pesnica skakao: ‘Da nikad, nikad, nikad više ne budem urednik.’ I to je održao do kraja. Posle je vrebao Crnjanskog, koji je stanovao tu blizu, iznad kafane ‘Vltava’. I jednog dana mu se javio. Crnjanski nije voleo da se druži, ali mu je rekao: ‘Znam ja za vas, Slobodane, sad je trenutak da me provedete vašom Cuburom.’ I onda ga je Slobodan vodio po mestima, kafanama i najviše mu se svidela ‘Cuburska lipa’. Danas njih dvojica pocivaju u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih gradana.“

PESNIK JE UBIJEN

„Kad je otišao na nebo, plašila sam se šta ce biti s njegovim ateljeom, slikama, sa tri hiljade knjiga koje sad cuva opština Vracar u nekom magacinu. Tamo su i neke njegove stvari, tri stilska ormana koje mu je poklonio Vjekoslav Majer, veliki zagrebacki književnik koji ga je voleo kao sina. Tamo su i fotelja, stilska komoda, ali to su bolna pitanja. Išla sam nekoliko puta da obidem taj magacin, a poslednji put umalo nisam umrla. Ušla sam unutra, u te dve sobe svuda crvena prašina od cigli jer su valjda menjali prozore. Prašina i po stvarima i po slikama. Nikad nije došlo do osnivanja njegovog muzeja iako su mi obecavali. Arhitekta Paja Krunic, koji je bio gradonacelnik, to je stopirao, a Slobodanov atelje je dao pesnikinji Radmili Lazic. Znala sam da ona to nece znati da ceni i onda sam brzo organizovala da se popiše ta imovina i strucnjaci su to proglasili pokretnim kulturnim dobrom znacajnim za državu. Posle je Arhiv Srbije preuzeo sve rukopise. Pokušavala sam da napravim legat Slobodana Markovica, ali ni to nije išlo.

Tog 30. januara 1990. trebalo je da idemo kod naše kume Mire na veceru u osam sati. Bio je u ateljeu, radio je, cekala sam da dode. U devet sati zove naša zajednicka poznanica: ‘Primite moje saucešce.’ Ja u šoku: ‘Molim vas, nemojte da zbijate ružne šale.’ Ali Radio Beograd je objavio da je poginuo Slobodan Markovic. Zovem moju Miru, koja negoduje: ‘Ma daj, možda i ta pije pa ti je svašta napricala, stižem.’ Palim crvenog konja i idemo u Urgentni, imala sam neku malu nadu. Nije vredelo. Naden je na stepeništu izmedu petog i šestog sprata, mrtav. Iako je njegov atelje bio na 13. spratu, a on nikada nije išao peške i lift je radio... Nije pio. Naden je bos, razdrljen, sroljanih pantalona, nikad on tako ne bi izašao iz kuce. Sve mi je to bilo sumnjivo. Pretvorila sam se u Šerloka Holmsa i to me je možda spaslo. Sve sam istraživala, detaljno, nisam verovala u zvanicnu verziju. Jedna gospoda s petog sprata koja je u tom trenutku šila na mašini cula je neki udarac, neko joj je lupao na vrata, otvorila je i videla Slobodana kako leži. Tu ima 18 stepenica, sve sam ih prebrojala, više puta. Mislim da je vec bio udaren. Neko mu je nešto uzeo iz ateljea što mu je bilo dragoceno. Nije slika, ni obicna stvar ni dragocenost, ne znam šta je, i onda je on jurio da ga uhvati. Slikar iz ateljea pored je cuo, mada nije reagovao, Slobodana kako vice: ‘Ne dam, vrati mi, ne dozvoljavam!’ Cak kaže da su se cula dva glasa osim Slobodanovog. I ja sam ceo taj izveštaj otkucala na pet strana i dala sudu. Pao je na leda, a imao je udarac i na celu. Tražila sam obdukciju, koja je pokazala da je on prvo bio udaren, pa da se onda skotrljao. Pošto sam vodila tu istragu, išla sam kod njegove majke da joj kažem, a ona je rekla: ‘Prestani, ja sam mu majka, ti si mu samo žena. Gotovo je, poginuo je, sahranjen je u Aleji velikana. Tacka. Nemoj da praviš cirkus.’ Imala sam utisak da ona zna nešto o tome što mu je uzeto, da su u pitanju bili neki dokumenti, neki papir. Nisu to bili klasicni lopovi. Znala sam da nije slucajno pao i nastavila sam da istražujem taj dogadaj od 30. januara 1990.

Negde u maju spremam se za posao, silazim niz ove stepenice, bila sam u crnini, nosila sam neke fascikle. Kad sam došla na prvi sprat - vrata zatvorena, što nije bilo uobicajeno. Osetila sam da je neko tu, da me ceka. Videla sam to primitivno žuto lice, male sitne oci, kezio se. Bacim fascikle i tašnu, strcim niz stepenice i uhvatim ga za gušu. On drži metalnu kuglu u ruci, pocnem da vrištim i komšija Dragan iz partera, koji je slucajno bio kod kuce, izlece i krece na njega, pocinje da vice i ovaj beži. Trcali smo za njim, ja u štiklicama, bilo je oko pola deset ujutru, i neki radnici u mantilima stajali su na ulici i pušili. Vikala sam: ‘Držite lopova’, ali je pobegao. Taj je hteo i mene da se reši, da ne istražujem ko je ubio Slobodana, ali su me svi prijatelji, moje koleginice iz muzeja, pa i ovi iz suda savetovali da se manem toga: ‘Slobodana ceš sacuvati ako ne budeš to istraživala, ako ti poživiš.’

Nisam više istraživala. Bilo je gotovo.

Piše Aleksandar Ðuricic /NEWSWEEK Pratite Sport na Facebooku i Twitteru

Posted in: nauka,tehnologija