Prizren sanjali svake noći

Rodni grad mu u srcu: Slaviša Cvetkovic

- Izvinite, ucinilo mi se da pricate srpski - prišla je lepa sredovecna žena. - Ja sam Suncica Cvetkovic, ovo je moj suprug Slaviša. Znate, mi smo došli ovde, trebalo bi da nam obnove kucu - otpocela je pricu. Srce se nadalo, ali razum nije verovao da ce docekati taj dan kada ce neko ocistiti jezive kosture zidina koji su ostali iza podivljale rulje koja je palila sve pred sobom, i "nacrtati" krovove srpskih kuca.

- Ovo nije Prizren koji smo mi napustili. Mi ga zamišljamo onako lepim kako smo ga ostavili 1999. godine - kazali su.

Bogoslovija u centru grada i naselje Potkaljaja i u njemu crkva Svetog Spasa

- Od tada ja sam svake noci sanjao Prizren. Ali, svake noci! Jedan dan u Prizrenu za mene je kao za nekoga mesec dana u Dubaiju - pricao je Slaviša. I tada, a i sada, kada smo ga dve godine kasnije zatekli na kucnom pragu jedne od najlepših srpskih kuca u Prizrenu u naselju Potkaljaja - porodicne kuce Šemica.

Sa jednog prozorskog okna - Prizren na dlanu, sa drugog si u dvorištu crkve Svetog Spasa. Pogled od koga preskoci srce. I tužan i velicanstven.

- Naš povratak je zavisio od situacije. Konacno smo se sada vratili u rodnu kucu, jer naša nije napravljena. Nažalost, nismo imali papire, pa je komšija naše imanje prisvojio. Suprug i ja nismo imali gde, i brat nas je ovde prihvatio. Nismo se još uselili, ali se nadamo da ce u buducnosti biti svega što nam je potrebno za normalan život - pricala je Suncica.

Ova 56-godišnja Prizrenka i njen tri godina stariji suprug ne kriju da su finansije i zdravstveno stanje bili jedan od kljucnih razloga za povratak. On, izmedu ostalog, boluje od slip apnee, sindroma koji oznacava prestanak disanja tokom spavanja, i ne sme u krevet bez maske i citavog niza lekova, za koje kažu da je potrebno 35 evra nedeljno.

- Moj muž je vrlo bolestan covek, a nema penziju. Ja sa biroa dobijam 8.500 dinara. Sa time smo živeli i tamo i ovde. Eto, to nas je povuklo da se vratimo. Bolje je vratiti se u svoj rodni kraj kada vec nisi uspeo u Srbiji, i poceti život iz pocetka. Polazimo od nule, ali se nadamo da ce ovo malo godina što nam je preostalo, makar u miru i u nekom blagostanju proci - pricala nam je kroz suze naša domacica.

U izbeglištvu su išli ukrug od Ljiga, Kragujevca, Velike Plane, Pokajnice, a tvrde da osim pirinca, šecera, pasulja, brašna i makarona od Crvenog krsta, ništa drugo nisu dobili. Skucili su se u selu Moravce kraj Ljiga, u kuci bez vode jer bolje, kažu, pod kiriju nisu mogli da priušte.

- Živeo si neki normalan život, a onda si se vratio u kameno doba. Celog života smo radili da stvorimo nešto, i stvorili smo ovde u Prizrenu, ali smo sve izgubili za tren i pošli bez dinara - kaže Suncica.

- Ma, dva druga za 15 godina nisam stekao - dodaje teško Slaviša.

- Mi smo uvek došljaci, bez obzira na to što smo Srbi - odmahuje rukom.

- Sreca, pa su nam se cerke poudale, imaju svoju decu i svi su zdravi. Ostavila sam pola srca tamo, ali sada cemo imati krov nad glavom - prica Suncica.

Krov imaju, ali su za sada zidovi vlažni. Sa plafona prizemlja vise kapljice. Ali, naša domacica je tipicna Prizrenka - gospodstvenog držanja i u tešim trenucima i ponosna na svoje poreklo.

- Osoba sam koja je veseljak, komunikativna, ali od svih muka kao da se i u meni nešto promenilo. Nisam više ta Suncica koja je na svakom veselju bila prva da zapeva i zaigra. Naša porodica Šemic i muževljeva Cvetkovic su se 35 godina bavile igrom i pesmom. U ovom delu Potakalje nije bilo deteta i roditelja da nije išlo u KUD Buducnost, odnosno "Car Uroš". Naša porodica Šemic je pogotovu poznata po igracima i pevacima. I deca i unucicu su mi talentovani, i vole da dodu ovamo. U Prizren. Bez obzira na sve.

- Komšije - neki se jave, neki ne. Ima dosta Turaka, imamo i prijatelja Albanaca, koji se još uvek druže sa nama i žele da nam pomognu - pricaju Cvetkovici.

- Neki su i znali šta ce se dogoditi, pa su na vreme prodali kuce, uzeli dobre pare, i tamo gde su išli kupovali citave kvartove. A mi smo odavde krenuli sa malo garderobe, jer se pricalo da ce brzo da prode. Secam se kako nas je više od 22 živelo u jednom stanu u Kragujevcu. Prvi dan smo na pijaci kupovali paradajz, papriku, jaja, jer smo toliko mogli da priuštimo. Sutradan je sve bilo trostruko skuplje. Kažu, došli su Kosovci, imaju para. To nikada necu zaboraviti - prica Suncica.

Posted in: najnovija desavanja u Srbiji,Novosti iz Srbije,Vesti iz Srbije,vesti online