15:36
Dejan
- Taj život nas je mnogo pogodio. Nismo imali osnovnih stvari za život, nismo imali krov nad glavom - pocela je da se seca Mileva. Drhtavim rukama je dotakla celo, jer je poceo da je obliva hladan znoj.
- Nismo imali kud, pa smo morali da tražimo pomoc od Danskog saveta za izbeglice da napravimo neku kucicu u Kaluderici da imamo gde da živimo. Njihova komisija je došla kod nas, ali su u meduvremenu culi da imamo kucu u Prizrenu. Rekla sam im da se ne vezuju za tu kucu, jer je sve oko toga bilo komplikovano. Muž mi je preminuo pre 21 godinu, kuca se vodila na pokojnu svekrvu, u ostavinskoj raspravi dever je uzeo svoj deo, a u to vreme nije bilo uslova za povratak - prica Mileva.
To što im je ostavinskom raspravom pripalo, niti su prodali, niti su pokušali da prodaju, istice. Ali su, kaže, racunali na pomoc organizacija koje pomažu izbeglima, pa su poceli da grade kucu u Kaluderici.
- Nismo imali drugog izbora i poceli smo da gradimo kucu u Kaluderici, ali se bez novca nije moglo. Racunajuci da cemo dobiti nešto, uzajmili smo grdan novac sa namerom da vratimo kada nam Danski savet za izbeglice pomogne da završimo kucu. Medutim, sve kao da se okrenulo protiv nas. Ni od koga nismo dobili pomoc, a bili smo u velikim dugovima. Na kraju smo bili primorani da svi podignemo kredite kod banaka, koliko-toliko da vratimo dug, i postavimo kucu pod krov - kaže Mileva Mojsic.
Novi šok je, dodaje, usledio kada im banka nije odobrila kredit koji su tražili.
- Dali su nam mnogo manje i sve što smo sa tim novcem mogli da uradimo jeste da stavimo prvu plocu na kucu. Tri godine smo živeli u kuci koja ima samo plocu i gole zidove, svuda je bila voda i vlaga. Prakticno smo stanovali u dve sobe, jer su sve ostale bile pod vodom. Bilo je toliko strašno, da kada bi napolju padala kiša, a deca legnu da spavaju, ja sam ih preko cebica najlonom pokrivala. To je bilo užas živi, a da niko iz Beograda nije hteo da nam ponudi bilo kakvu pomoc.
Suze su joj uveliko lile sa lica. Drhtavim rukama je pokušala da ih obriše, ali su one lile kao iz kabla. Uzdahnula je duboko, i nastavila.
Malo nade je, kaže, dobila kada su se stvorili uslovi za povratak na Kosovo. U rodni grad, u kucu u kojoj je podigla decu, ponovo je krocila sa 67 godina. Ali, ni tu, opet dodaje, nije sve bilo kako treba.
- Ova kuca ne lici ni na ono što je nekada bilo. Ali, drugog izbora nismo imali. Racunala sam, kucu u Kaluderici necemo moci da završimo, ali hajde da nam se ovo vrati. Mi smo ovde imali ogromnu skrivnicu, ognjište, tri sobe na spratu gde živim. Kada ju je pokojna svekrva kupila, secam se kako smo je od temelja do krova celu renovirali. I zato pitam zašto mi Danski savet nije vratio kucu kao što sam je imala - dodaje tužno. Opet pokušavajuci da nam drhtavim rukama stavi do znanja da je ovo sve velika nepravda.
- Kada sam se uselila, nije mi došla porodica jer je nemoguce da u dva kreveta koja u ovom jednosobnom stanu mogu da smestim, spavaju 12 clanova porodice. U Danskom savetu kažu da su sve napravili prema izvodu iz katastra, ali to ne odgovara onome kako je bilo. Kada su poceli da grade, bacili su nam papire na sto i rekli - uzmite ili ostavite. I mi nismo imali drugi izbor, osim da uzmemo.
Mileva je jedna od onih Srba koji su odlucili da do kraja života ostanu u Prizrenu. Po povratku u rodni kraj, pomoc joj je ponudio manastir Svetih arhangela, gde Mileva pomaže da docekaju mnogobrojne goste koji sve cešce obilaze ovu svetinju.
Posted in: Novosti iz Srbije,Vesti iz Srbije,vesti online,vesti Srbija
0 comments:
Постави коментар