Milošević aminovao pogrom Srba u Slavoniji

 Vlasti Srbije, ali i mirovnjaci Ujedinenih nacija bili su upoznati i saglasni sa hrvatskom akcijom „Bljesak“, sprovedenom u maju 1995. godinine u kojoj je za samo tri dana iz zapadne Slavonije proterano nekoliko destina hiljada Srba, a na stotine ih je ubijeno tokom obracuna i u izbeglickoj koloni.

 Optužen da je odgovoran za pogrom Srba: Slobodan Miloševic 

Da je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Miloševic aminovao ovu akciju kojom je rukovodio licno predsednik Hrvatske Franjo Tudman, svedoci izveštaj tadašnjeg episkopa slavonskog Lukijana, koji je on podneo Svetom arhijerejskom saboru SPC. Naime, episkop Lukijan, uz detaljan opis stradanja naroda na prostoru zapadne Slavonije, navodi da je pošto su kolone izbeglica krenule ka Srbiji licno išao kod Miloševica da traži pomoc, ali da mu je ovaj odgovorio da ne brine jer „sve tece po planu“!

- Napad je izveden sa svih strana, uz ucešce tri puta jacih snaga (15.000 „zengi“) uz sadejstvo tenkova, artiljerije, pa cak i avijacije. Naši su imali dva tenka i cetiri topa. Iznenadenje je bilo tim vece, jer su snage RH preuzele punktove UN i odatle napale. Osim toga, vlada RSK je ispoštovala sve odluke UN, onako kako je naredio predsednik Srbije Slobodan Miloševic, koji je stajao iza svih tih odluka... Od vrha RSK je poruceno da u slucaju ratnih sukoba naše jedinice prime prvi nalet, a da ce zatim kroz dva casa doci kompletna tehnika i pomoc u ljudstvu. Casovi su prolazili, ali niko nije došao. Naši su se lavovski borili, jer su ocevi branili svoju decicu, a odrasli sinovi svoje ostarele roditelje. Negde oko 10 casova otišao sam da vidim kako se drži Pakrac. Naši su vratili Hrvate na polazne položaje i cak ušli i oslobodili veci deo grada. Vodile su se ulicne borbe. Hrvati su se povlacili. Naši su ocekivali pomoc u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali nažalost oni nisu stigli do cilja, jer je vec bio prosecan put Okucani-Pakrac sa 11 sela, a 7.000 ljudi, žena i dece ostalo je u obrucu. Isto se desilo i sa selom Paklenica kod Novske. Naši su dugo odolevali, ali pomoc nije stizala ni iz ostalih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli nežaleci svoje živote za svoje najmilije. Ali uzalud.

Oko 17 casova, videlo se da od pomoci nema ništa, te je pocela evakuacija žena i dece, prema Bosni (RS), jer je linija odbrane pocela popuštati. Ja sam trcao do radija, da ohrabrim branitelje i sprecim paniku, do komande da vidim hoce li doci pomoc, u Dom zdravlja, gde je stizalo mnogo ranjenika, u podrume-skloništa da umirim majke i decu. Za to vreme su moji sveštenici spasavali civilno stanovništvo, a pre svega decu i žene iz svojih parohija.

Prilikom evakuacije, jedini put je bio kroz šumu Prašnik putem koji su Hrvati držali pod svojom vatrom. Sveštenik iz Okucana je na tom mestu za dlaku izbegao smrt zadobivši šest rana. Selo za selom je padalo, a narod se povlacio prema Okucanima, pa prema Bosni. Pomoc, videli smo, nece doci. Ustaše su ulazile u Okucane. Negde oko 22 rekao nam je komandant poslednje odbrane da ja i osoblje Doma zdravlja potvrdilo da možemo poci za Bosnu jer više nece biti ranjenika. To je znacilo da ce oni držati odstupnicu boreci se dok ne izginu. Krenuli smo. Cim smo izašli iz Okucana opazili smo po putu mnoštvo isprevrtanih traktora koje su vozili žene ili decaci. Tela izmasakriranih žena i dece ležala su svud okolo, na stotine. Po nama je otvorena besomucna paljba. Smrt i pakao. Stigosmo do mosta na Savi. Smestili smo se kod tamošnjeg sveštenika u Gradišku. Svu noc su se cule detonacije iz pravca Okucana, da bi tek sutradan zamuknule. Znalo se šta to znaci. Naši su se borili do poslednjeg. Hrvati su još uvek tukli izbeglice prema mostu cak i avionima. Još samo po neki retki srecnik je do 14, 2. maja, prešao most, a onda su se pojavili hrvatski tenkovi i most zatvorili. Putem od Gradiške do Banjaluke zbegovi.

Narod ocajan. Oko 8.000 izbeglih, uglavnom žena i dece, 7.000 ostalo u Pakracu odakle se još cuju detonacije jer se naši ne predaju, nego se još nadaju da ce stici pomoc. Oko 6.000 ljudi nema. Još 10 dana iza toga cule su se borbe sa Psunja - opisuje episkop Lukijan i dodaje:

- Ja sam sa Njegovom Svetošcu i Episkopom backim otišao još jedino gde sam mogao - kod Miloševica, želeci da on pomogne da se zapadna Slavonija proglasi zašticenom zonom UN. Odgovor je bio da je to dugacka procedura i da nema potrebe za brigom, jer je, rece, „autoput otvoren i narod se evakuiše uz pratnju snaga UN“ i „sve tece po planu“.

- Dok je zapadna Slavonija nestajala u krvi svoje dece, Beograd se zabavljao prvomajskim programom i sportskim utakmicama. „Sve ide po planu“, kako rece predsednik, Srbije povodom masakra i pogroma u zapadnoj Slavoniji, gde živi zavide mrtvima, a zavidim im i ja - zakljucio je episkop u izveštaju Saboru. Ovaj izveštaj, podnet još 1995. godine, nedavno je objavio Saborni Hram Svete Trojice u Pakracu.

Posted in: Novosti iz Srbije,Vesti iz Srbije,vesti online,vesti Srbija