KOMUNISTI, STIDITE LI SE ITE RINE: Osvojila Holivud, a Tito joj nije dao da radi!

Bila je zvezda evropskog filma, i nemog i zvucnog, ozbiljno poglavlje zauzima u istoriji ceške kinematografije, glumila je na nekoliko svetskih jezika, neke uloge su joj donele svetsku slavu. Pionirka filma bila je proglašena za jednu od najperspektivnijih evropskih glumica. Iz voza kojim se zaputila ka Holivudu bukvalno je izvukao muž. Danas je najpoznatija kao „glumica sa slike“ u ukrštenim recima. Bila je žena neobicne lepote sa tri imena, piše srpski NEWSWEEK.

BEKSTVO OD KUCE

Sve je pocelo oktobra 1926. godine, kada su novine Slovenski narod objavile konkurs za mis koji je organizovala americka distributerska kompanija „Fanamet“. Kako to obicno biva - prijatelji su krivi za sve. Prijavili su je za takmicenje. Ida Kravanja je ušla medu sedam najlepših, ali majka Marija je zabranila svojoj starijoj kcerki, tada bankarskoj službenici, da ide u zagrebacki bioskop „Balkan palas“ na finale izbora za mis Jugoslavije. Pod pritiskom novinara, poznanika i organizatora, njena majka je popustila. Nije pobedila, ali njene fotografije je jedan od vlasnika zagrebackog bioskopa poslao berlinskom filmskom producentu Peteru Ostermajeru. Skovala je plan i odlucila da pobegne od kuce. Porodicni prijatelji su je pozvali na putovanje u Korušku, ali umesto na voz za Austriju, krenula je u Berlin.

„To je bilo moje najduže i najteže putovanje. Sklupcala sam se u uglu kupea i preplašeno gledala oko sebe. Znala sam tek nekoliko reci nemackog... Želela sam da se prvim vozom vratim u Ljubljanu kod majke i sestre“, citira je Ljiljana Nedic u monografiji „Filmska karijera Ite Rine“.

Ida Kravanja pobegla je od kuce u Berlin 27. maja 1927. godine. Sacekali su je predstavnici filmskog studija i odveli do obližnjeg hotela.

„Veliki Berlin o kome sam sanjala kao devojcica sada je bio tu preda mnom, a ja sam samo želela da pobegnem. Cele noci sam bila budna... Jutro sam docekala u suzama. Onda je došlo probno snimanje. Osvetlili su me reflektorima. Kamere su pocele da zuje. Svuda oko mene bili su kablovi. Neki potpuni stranci piljili su u mene, došaptavajuci se medu sobom. Govorili su mi da vrištim, da se smejem, da mašem, placem. Mislim da sam najprirodnije izgledala u scenama u kojima sam plakala. U tim trenucima sam se zaista osecala tužno. Bilo je dovoljno samo da se prisetim koliko sam daleko od kuce i kako sam obmanula majku“, beleži njen biograf Milivoj Pašicek.

Posle probe prišao joj je producent i saopštio: „Pošalji porodici telegram. Dobila si posao!“

EROTSKO OSVAJANJE EVROPE

To je njen prvi korak na putu do evropske filmske zvezde. Potpisala je dvogodišnji ugovor i uz pomoc strucnjaka ucila je da glumi, pleše, jaše, pliva i vozi. Prva uloga bila je uloga sobarice u filmu „Šta deca kriju od roditelja“. Trebalo je samo da prode hodnikom, ali reditelj je stalno vracao. U zaostavštini slavne glumice ostalo je zabeleženo: „Svu svoju snagu sam usmerila na što graciozniji hod, a u sebi sam mislila: ‘Kako je moguce da ja, koja sam se tri puta popela na Triglav, odjednom nisam u stanju da hodam’. Moram da priznam da su ti prvi koraci u filmu bili teži od bilo kog opasnog planinarenja“. Onda je dobila ulogu plesacice, ali vec posle dva meseca, iako je imala odlicne uslove za jednu pocetnicu, poželela je da promeni filmsku kucu i na nagovor menadžera potpisala je ugovor sa produkcijom „Kulturfilm“. Novi producenti su zahtevali da promeni ime i tako je rodena Ita Rina, koju su kriticari smatrali „lepom debitantkinjom koja obecava“.

Mnogo je i statirala, krala zanat od velikih glumaca. Ubrzo su pocele da pristižu i vece uloge, a filmski studiji su se borili da za svoje filmove pridobiju ovu neobicnu lepoticu. Prelomna tacka se dogodila kada je izmedu dve uloge odabrala da igra Andreu u filmu „Erotikon“, koji je proglašen „za jedan najlepših nemih filmova zahvaljujuci glumackoj sposobnosti i fotogenicnosti Ite Rine“. Posle premijere u Parizu publika je na rukama iznela iz sale. Rec je o velikom bioskopskom hitu, koji je uznemirio puritance. Crkvena lica u Parizu cepala su plakate za film, kriticari su tvrdili da ih je sramota da pišu o takvom filmu, a cenzori su bili uznemireni jer u eri nemog filma fizicka ljubav i erotika retko su mogli da se vide na platnu.

Film je beogradsku premijeru imao 1929. godine u bioskopu „Kolarac“. Na železnickoj stanici glumicu je cekala gomila ljudi, koja je želela da je vidi i dobije autogram. Prikazana je integralna, necenzurisana verzija, koja je bila zabranjena za omladinu.

Ita je bila slavna u svim delovima zemlje. I u Zagrebu je narod cekao na železnickoj stanici i bukvalno pratio do hotela u kome je odsela zbog premijere filma „Prolece se budi“. Onda je usledila velika i, prema oceni tadašnjih kriticara, možda najbolja uloga u filmu „Tonka zvana vešala“, nakon cega su je proglasili „jednom od najvecih evropskih umetnica“. Potpisala je ugovor sa „Merkur filmom“ iz Berlina za mesecnu platu od 15.000 nemackih maraka, a spremala se da zablista i u zvucnom filmu. O tome je pricala u intervjuu za casopis Jutro: „Znate, mi filmski umetnici smo sada prvenstveno zainteresovani za ton film, koji bi mogao da postane konkurencija nemom. Moracemo dobro da se pripremimo kako bismo mogli da se prebacimo na ton. Treniramo glasove (mi koji ga imamo, naravno), ucimo jezike, recju, polako postajemo pozorišni glumci i pevaci.“

PRELAZAK U PRAVOSLAVLJE

Uporna, vredna, monaški posvecena glumi, igrala je u raznim koprodukcijama, na nekoj premijeri u Rigi prireden joj je spektakularan docek, a obožavaoci su joj posvetili pesmu „O Ita Rina“. Bila je muza mnogih domacih pesnika. Stizale su ponude iz Holivuda. Javno je objasnila zašto je to ne zanima:

„Ponudu iz ‘Paramaunta’ odbila sam jer sam privatno veoma vezana za Berlin. Takode sam odbila i ponudu iz ‘Univerzala’, koju mi je licno urucio predstavnik njihove kompanije. Još sam mlada i, ako se ukaže prava prilika, uvek mogu da odem u Ameriku.“

Ubrzo je cela Jugoslavija pratila život lepotice iz Slovenije koja je blistala na filmskom platu. Slikari su se utrkivali ko ce bolje naslikati njen portret, a novinari ko ce imati vecu ekskluzivu. Tako se jedan slovenacki novinar u beogradskim dnevnim novinama Vreme podrobno bavio njenim životom. Prvo je spojio sa nekim slovenackim teniserom, koga navodno neguje u svojoj porodicnoj kuci posle saobracajne nesrece, pa onda sa nekim studentom rudarstva, koji navodno kontroliše njenu karijeru. Ita je sve to demantovala, zapretila tužbom, a novinar je dobio udarac u glavu na ljubljanskoj promenadi od studenta rudarstva.

Ljubljanski humoristicki casopis Skovir piše: „Novinari, pisci i raznorazni umetnici gmižu oko nje kao gusenice, nema kuda, svud je prate, dosadni su kao stenice!“ Živela je, inace, kao i vecina filmskih glumaca, u Šarloteburgu. Ubrzo joj se tamo pridružila i majka. Bila je redovan gost naše ambasade, družila se sa jugoslovenskom dijasporom, a u kafeu „Kenig“ upoznala je tadašnjeg studenta elektrotehnike Miodraga Ðordevica. Desila se velika ljubav.

Baš u to vreme stigla joj je nova holivudska ponuda, glavna uloga u filmu „Beatris, moja radosti“, i trogodišnji ugovor. Sad je vec ozbiljno razmišljala da se otisne preko okeana, ali verenik joj je postavio ultimatum: „Holivud ili ja“.

Odlucila je da se uda i kaže zbogom filmskim kamerama. Imala je 24 godine. U Berlinu je prešla u pravoslavlje i tada je rodena Tamara Ðordevic. Htela je da se zove Ljubica, ali ruski pop nije dozvoljavao to ime, predlagao joj je rusku verziju Ljubov.

„Kad nisam mogla Ljubica, nisam htela ni Ljubov. Na kraju sam odabrala Tamara. Ali u tom trenutku za mene nije bilo važno ime. Znala sam da cu do kraja života biti Ita Rina.“

Vencala se u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu. Casopis Vreme od 20. aprila 1931. godine piše: „U hermalionskom ogrtacu, sa belim cipkanim velom, koji joj je prekrivao pola lica, u laganoj satenskoj vencanici i sa vencem od narandžastog cveca na glavi, bujne crne kose i tamnih ociju u prelepom kontrastu sa svom tom belinom, i srecnog, nasmejanog lica, koracala je ka oltaru“. Vest o njenoj udaji prodrmala je filmsku Evropu. Francuska producentska kuca „Luna film“ je tužila jer je s njima imala potpisan trogodišnji ugovor, a pretili su joj i producenti filma „Ljubav je ista na svim jezicima“ jer se obavezala da ce igrati glavnu ulogu. Ništa je nije moglo pokolebati da kaže zbogom glumi.

Ali ta odluka je držala samo godinu dana. Odlucila je da se vrati filmovima koji se snimaju na domacem terenu. Slede uloge u brojnim koprodukcijama, premijere na festivalu u Veneciji i širom Jugoslavije. U predvecerje rata igra u nemackoj koprodukciji „Centrala Rio“, koji se snimao u Berlinu. Odmah po završetku snimanja, po savetu našeg ambasadora u Berlinu Ive Andrica, napustila je Nemacku i vratila se u Beograd.

Onda se opet povukla. Rodila je 1940. sina Milana, a posle bombardovanja Beograda porodica se preselila u Vrnjacku Banju. Jedva su preživljavali, a posebno posle 1943, kada je rodila i kcerku Tijanu. Tada su se kod nje preselile mama i sestra kako bi joj pomagale sa decom, pa je njena cerka kasnije pricala kako su oni, u stvari, imali tri majke.

Posle rata vratila se u Beograd i pokušala da se vrati na veliko platno. Obecali su joj ulogu u sovjetskom filmu „U gorama Jugoslavije“, ali od toga ništa nije bilo, pa se 1948. godine zaposlila u „Avala filmu“, gde je dobila samo jednu priliku. Snimala je nekoliko scena za film koji nikada nije bio prikazan. Posle tri godine su joj saopštili da je netalentovana i „da nemaju poverenja u njen rad“.

PISMA TITU I ÐILASU

Nikada nije uspela da ostvari želju i stane pred kamere nekog jugoslovenskog reditelja. Cak je u vreme najvece slave pokušavala da uspostavi saradnju sa vodecim piscem Kraljevine Jugoslavije Branislavom Nušicem kako bi napravili scenario sa „karakteristicnom jugoslovenskom sadržinom“, ali to joj nije pošlo za rukom. Umrla je, a nije ostvarila san da odigra nešto na svom jeziku. Cak je pisala i Titu zbog toga što joj nisu dozvoljavali da priviri u domaci film. Ovencana bogatim iskustvom na evropskom filmu, htela je da pomogne domacoj kinematografiji. Nisu joj dali.

Godine 1951. u julu Ita se odvažila i pisala Josipu Brozu Titu:

„Od strane rukovodstva ‘Avala filma’ saopšteno mi je 5. jula 1951. da cu biti otpuštena sa 1. septembrom. Kada sam upitala koje su motivacije za moje otpuštanje, odgovoreno mi je da toj ustanovi više nisam potrebna i da režiseri ‘Avala filma’ nemaju poverenja u moj rad. To je svakako vrlo interesantna cinjenica pošto ti režiseri nisu ni pokušali sa mnom da rade, a kamoli da su ma šta radili, pa me je interesovalo i iznenadilo kako su mogli da dodu do takvog zakljucka... Licno verujem da pojedini režiseri nemaju poverenja u moj rad, svesni da sam videla i naucila drugaciji rad od njihovog. Iz tih izjava mogu zakljuciti samo jedno, da su ostali poznati svetski režiseri: nemacki, francuski, ceški, itd, kao i kriticari tih i drugih zemalja, gde su moji filmovi išli sa uspehom, bili neznalice jer su me uzimali za glavne uloge u njihovim filmovima, i da je cela svetska štampa koja mi je dala vrlo povoljne kritike, po mišljenju režisera ‘Avala filma’, bila neznalacka i neupucena. To važi i za preduzeca ‘Tobis’, ‘Ulfa’ i druga u raznim zemljama, pa i u Holivudu, koji je svakako želeo da me pridobije za rad 1931. godine.

Sa radom na filmu sam pocela 1926. godine. S najmanjim epizodnim ulogama, kojih je bilo oko 20, sa raznim režiserima i glumcima, tada vec dobro poznatim svetskoj javnosti. Tek posle mog malo veceg uspeha u filmu sa H. Džordžom, izbila sam na površinu i dobila svoju prvu veliku - glavnu ulogu u filmu ‘Erotikon’. Posle ovog filma snimila sam još 17 filmova, u kojima sam do 1939. godine igrala glavne uloge. Iako sam u inostranstvu stekla ime filmske glumice svojim radom i zalaganjem, danas mi režiseri i rukovodstvo ‘Avala filma’ sve to negiraju, a to sam osecala vec od prvog momenta po mome stupanju u našu kinematografiju.“

Potanko objašnjava Josipu Brozu svoje muke medu domacim filmskim pocetnicima i kaže:

„Ne mogu da dozvolim da se moje ime filmske umetnice, koje sam teško stekla radom u inostranstvu, kalja danas u našoj zemlji, niti od režisera i rukovodilaca ‘Avala filma’, koji bi, verujem, štošta mogli od mene da nauce, što se filma tice. Izgleda, pored ostalog, da su moja ogromna želja da naš film jednom krene sa mrtve tacke, i dati predlog po ponudi jednog nemackog režisera, naišli na veliko negodovanje jer bi, verovatno, prisustvo tako iskusnog filmskog strucnjaka znacilo otkrivanje kako onih talentovanih (jer o iskustvu ne može biti reci), tako i prepotentnih filmskih radnika... Na sve prilike i neprilike ukazivala sam bezbroj puta, ali su moje primedbe bile primane podsmešljivo kao da sam ja pocetnica, a oni iskusni majstori... Današnji rad kod nas je pocetnicki, a traje besprizorno dugo. Staje ogromna sredstva, a ne donosi nikakav efekat. Meni nije data mogucnost da ma šta pokažem, pa zato i pored svega ostavljam odgovornima da ipak ispitaju moj slucaj i donesu shodnu odluku.“

Njena žalba je usvojena i još dve godine je provela u „Avala filmu“, ali bez mogucnosti i nade da ce ikad zaigrati. Onda su joj urucili otkaz, sa motivacionom porukom: „Našoj kinematografiji više niste potrebni jer naši režiseri nemaju poverenja u vaš rad“. Casopis Film joj je narucio clanak na temu „Stanje nemacke filmske proizvodnje sa izvesnim osvrtom na našu proizvodnju filmova“, ali ga nikada nisu objavili.

U pismu ministru u Vladi FNRJ Milovanu Ðilasu januara 1952. godine Ita piše: „...Ogranizacija, kalkulacija i pripremni radovi kod nas se ne odvijaju po pravilima filmske produkcije. Disciplina, koja je baš kod filma neophodno potrebna, nije dovoljno zastupljena, pa mi se cini da svest o odgovornosti delimicno i ne postoji... Saradnja sa stranim produkcijama bi isto tako dobro uticala na razvoj našeg filma, ali s producentima koji ne bi gledali samo svoj interes, vec i interes našeg filma i njegovog plasmana u inostranstvo... Nekoliko stranih strucnjaka koji su dolazili kod nas bili su bojkotovani i otpušteni kao nepotrebni, mada su bili mnogo iskusniji i daleko više znali u tom domenu od naših ‘strucnjaka’... Osecam dužnost da sve svoje snage stavim na raspolaganje narodu, a želela bih da znam posle toliko godina da li i ja svojim iskustvom i predanim radom mogu donekle da doprinesem našoj kinematografiji ili zbilja, kao što mi je receno, nisam potrebna.

U nadi da cete mi odgovoriti, srdacno Vas pozdravljam.“

Nije bila potrebna. Posle je radila kao savetnik za koprodukcije u „Lovcen filmu“, a pred kamere je stala još jednom, 1960. godine, u filmu „Rat“, gde je imala sporednu ulogu.

Tada je rekla: „Uloga majke u Bulajicevom filmu ne znaci da cu se zasigurno vratiti glumi. Ništa ne zavisi od mene. Ako je ova uloga moja labudova pesma, bicu više nego zadovoljna onim što mi je ostalo i što je jednako vredno: uspomenama na moju prošlost i dom, gde žive moj muž, sin i cerka“. 

KOLIMA U IZLOG

Njena kcerka Tijana retko govori javno o majci. U jednoj ispovesti samo se prisetila kako su teško živeli za vreme rata, kako je njena majka nosila džakove brašna na ledima, prodavala nakit u bescenje da bih prehranila.

„Cak je i oca izvukla iz zatvora na Banjici, gde je završio pošto je u kafani rekao da ce Hitler proci kao Napoleon u Rusiji“, posvedocila je cerka Tijana.

Itin sin Milan nije više medu živima.

Njegovu nekadašnju prijateljicu gospodu Justinu Stanimirovic sam pronašao u jednoj galeriji na Cuburi. Ona je kao devojka, sticajem okolnosti, živela godinu dana u sobi Ite Rine.

"Te godine sam se baš cesto selila i koleginica mi je preporucila da živim kod njenog druga Milanceta. Rekla mi je: ‘Uživaceš, on ionako nije cesto tu, trenutno je u hotelu’. Tek kasnije sam shvatila da je ‘hotel’ u stvari žargonski naziv za posebno odeljenje u bolnici ‘Laza Lazarevic’. Milan Ðordevic, sin Ite Rine, tada je bio na oporavku“, seca se gospoda Stanimirovic. „Stan u Katanicevoj bio je skroz umetnicki, a ta soba koju mi je iznajmio je imala nameštaj retke lepote: trosed, dve velike fotelje u duborezu sa glavama devojaka, mali sto sa plocicama od majolike i liker šank. Milance je bio slikar, završio je u Frankfurtu likovnu umetnost i elektrotehniku, bolovao je od šizofrenije i bio je retko dobar covek. U Nemackoj su ostale da žive njegova žena i kcerka. Bio je svestan ko mu je bila majka, ali retko je govorio o njoj. Nije nosio teret njene slave. Ona i tetka, za koju je bio vezan, cesti su motivi na njegovim slikama. Pricao mi je o Itinom raskalašnom životu i kako je jednom automobilom ‘pakard’, koji joj je dao filmski studio, u nocnoj vožnji uletela kroz izlog hotela ‘Mažestik’. Prakticno je kolima ušla u kafanu. Secao se kako je Ita za vreme rata prodavala dijamantsko prstenje da bi prehranila njega i mladu sestru Tijanu. Kirija koju mi je Milance tražio za tu sobu je kao da sada placam mesecno 20 evra, pa sam mu ja u znak zahvalnosti kupovala kafu ‘frank’ i cesto smo uživali u nemackom dorucku. Stalno je bio bez kinte, ali imali smo kucnu pomocnicu Danu, koja je bila oduševljena time što u stanu postoje nekakve nemacke krpe za cišcenje. Njegov stan je bio centar okupljanja umetnika sa Cubure, pila su se jeftina pica i dosta se pricalo o Liberu Markoniju. Kad sam se odselila, poklonio mi je jedan veliki tanjir i dve svoje slike, ulje na platnu. Bila je to možda najlepša godina u mom životu.“

Ita Rina je celog života patila od astme, pa se 1967. godine sa mužem, koji je bolovao od skleroze, preselila u letnjikovac u Budvi. Umrla je 10. maja 1979. godine za vreme zemljotresa, od astmaticnog napada. Sahranjena je u Beogradu. Na inicijativu Slovenacke kinoteke, obnovljena je njena rodna kuca i otvoren je muzej sa stalnom memorijalnom izložbom.

Od sada zastanite pre nego što u ukrštenim recima popunite ime poznate glumice Rita. Vodoravno, tri slova.

Piše Aleksandar Ðuricic/NEWSWEEK

Pratite Sport na Facebooku i Twitteru

Posted in: nauka,tehnologija