08:15
Dejan
Do dolaska Kfora na Kosovo bila je naseljena uglavnom uglednim srpskim porodicama. Do tog doba taj grad je nosio pet oznaka po cuvenoj porodici Nekic. Po dolasku Kfora, 87-godišnji Miloš Nekic je jedini simbol svoje familije, jedini Srbin terzijske ulice, trag onog Prizrena koji se razvijao, dobio prvu kaldrmu, prva vatrogasna kola i prvog državnog lekara.
Trebalo mu je malo vremena da otvori teška limena vrata. Rukom je dohvatio kacket sa znakom Mercedesa u znak pozdrava i raširio osmeh. Novinari, dobrodošli! Hodao je polako kroz kucu koja sem zidova i prozora, malo šta ima. Miloš se oporavlja od teške povrede kuka. Dane uglavnom provodi u jedinoj sobici koja se greje. U njoj su mali televizor, krevet, sto i ormar.
- Sve vreme sam bio u Prizrenu. To su bili i najinteresantniji i najstravicniji dogadaji. Živeo sam zabarikadiran cetiri godine. Jedna žena mi je donosila hranu, a predstavnici Kfora su dva-tri puta dnevno dolazili da vide da li sam živ. Od 1999. do 2004. gotovo svake veceri su pocinjali napadi na moja vrata. Stavio sam betonske blokove, a kada su oni poceli da padaju od udaraca, stavljao sam i grede. Na prozore sam stavio i bodljikavu žicu. Cetiri puta su mi palili kucu - poceo je svoju pricu krepki starac.
Jasno se seca jedne noci 2003. godine:?- Taman sam se spremio da legnem, kada neko udara na vrata, lupa... "Skidaj barikadu", vicu Nemci iz Kfora: "Brand! Brand"! Kada sam izašao napolje, dvojica Nemaca me uhvatila za mišice, i imao sam šta da vidim. Iz moje kuce kulja dim. Da sam ostao, izgoreo bih. Na sve sam bio spreman. Namestio sam crevo na jednu cesmicu. "Vaser habe" ("Imam vodu"), vikao sam. Oni mi kažu da ce se kuca srušiti, i da moraju da me evakuišu. A ja sam im odgovorio: "To mi je rodna kuca, i ako nadem smrt pod tim krovom, nece mi ta smrt biti teška".
Kada je plamen prestao, seca se kako se kroz rupu na krovu videlo julsko nebo. Prica i kako je jedan mladi nemacki oficir pomogao da mu vojna služba ozida krov.?- I eto, moja kuca se razlikuje i po tome što ima plehani krov.?Pricao je i smešio se svakom detalju, kao da tera te stravicne scene od sebe. Tako je s osmehom poceo i pricu o danu evakuacije 2004. godine.?- Te noci je pocela velika lupnjava, padale su grede, skinuli su žicu. Cujem ja, blokovi, padaju udaraju svom snagom. Zvekir su mi cak slomili. Napolju je bila rulja, i policija nije mogla da me izvuce tuda. Sa sobom sam poneo samo kofer sa porodicnom dokumentacijom. S krova na krov, na ulicu s druge strane dvorišta, odakle su me odveli u policiju, pa u logor. Taj logor za interno raseljena lica (baza Kfora) bio je veliko zlo, ali se covek na sve nekako navikne. Isto kao što su se oni u koncentracionim logorima polako navikavali na sve dok ne završe u krematorijumu.
U bazi nemackog Kfora sa 50-ak preostalih Srba koji su spaseni od pogroma 17. marta 2004. bio je, jasno se seca, do 10. januara 2006. godine. Ali, kaže Miloš, opet uz kroz osmeh zadenut u kraj usana, nije imao kud, jer mu je kuca bila u ruševinama.
- Opština me je poslala u jedan pansion, ali je u to vreme umro Ibrahim Rugova, pa su imali preca posla, da bi me na kraju smestili na obod sela Novake, gde sam živeo bez vode, medu zmijama i vukovima. Stvarno su ti vukovi neretko dolazili u selo da jedu pse. E, a onda su mi 2007. godine rekli da moram i to da napustim, iako nemam gde. Tek uz pomoc ombudsmana sam uspeo da se uselim u moju kucu.?Obnovljena je tako da približno lici na onu nekada, ustao je da nam pokaže. S uperenim prstom ka dvorištu, kaže da su imali samo tri zgrade, a sagradili su ponovo samo jednu.
Vodeci nas pricom, napred- nazad, kroz Prizren od vremena kada je njime koracao kralj Aleksandar do tmurne današnjice, uvek se oko jednog od Nekica svio komad istorije.
- Moja familija jedna je od najstarijih i najpoznatijih u Prizrenu - ponosno istice. - Do dolaska Kfora ovaj grad je nosio pet oznaka po mojim bliskima. Pred poštom je bio spomenik posvecen mojoj strini Kosani Nekic na mestu gde su je obesili. Obesili su i njenu 20-godišnju cerku Dragicu u Ðakovici. I po Stanislavi Nekic se zvala ulica i najbolje obdanište. Ona je imala 19 godina kada je poginula u Drugom svetskom ratu. Svi su živote dali kao antifišasti. Na mojoj kuci je bila spomen-ploca.
Nudeci nas ponovo sokom i slatkišima, Miloš Nekic pricao je da ima rodake u Beogradu, ali ne održava odnose sa njima. Danas pred njegovom kucom nema barikada, ni žice na prozorima, ali nema ni društva, ni puno prijatelja. Druži se sa komšijom Turcinom i Albancem, ali dodaje da je sa prvim komšijom "na ratnoj nozi".?- Stalno me cacka da prodam kucu - odmahuje Miloš.
Tema o buducnosti Srba u Prizrenu sama se nametnula.
- To kakvu ce sudbinu imati jedan narod zavisi od okolnosti, a od zavisi i od njega. Mislim da i kod nas postoji neka slabost, da uvek izvlacimo deblje krajeve. Mislim da u tom pogleda treba biti racionalniji i imati u vidu da se nalazimo u središtu Balkana. Duvao je i ranije jak vetar, a mi smo živeli u prizrenskoj kotlini i nije bilo netrpeljivosti. Grad je bio multietnican, multikonfesionalan i složan. Na onoj banderi gde je visila moja strina, visili su i Srbi i Albanci, i Turci, antifašisti koji su se ujedinili u borbi protiv zla...
- Kada je došao kraj Aleksandar sa svojom svitom 1912. na dan Svetoga Luke, moj otac je organizovao prijem u Bogosloviji. Kada je njegova svita videla Prizrenke, cuvene po lepoti, i još okicene celenkama i dukatama, ostali su zapepašceni. Mnogi su se pozaljubljivali, pa tako i cuveni arhitekta profesor Momir Korunovic, koje je posle pomogao mom ocu da se uradi regulacioni plan grada, prica naš sagovornik.
- Po struci sam profesor srpsko-hrvatskoj jezika i književnosti, a apsolvirao sam i na Medicinskom fakultetu u Prištini. Završio sam školu za rezervne oficire i bio sam granicar. Dobro poznajem taj granicarski život. Bio sam na grckoj granici i obišao mesto nekadašenjeg solunskog fronta. Kada sam se tamo prvi put obreo, skinuo sam kapu i prekrstio se. Pitao sam –Bože gde sve naši ljudi nisu ostavili svoje kosti.
Posted in: najnovija desavanja u Srbiji,Novosti iz Srbije,Vesti iz Srbije,vesti online
0 comments:
Постави коментар