"Dijaspora je Srbiji najveća industrija"

Sagovornica "Vesti" je umetnik, humanista i pedagog. Rodena je u Sjenici, živi u Parizu odakle kroz brojne humanitarne akcije pomaže narodu u Srbiji. Njene tapiserije se mogu videti u galerijama širom sveta. Dobitnica je brojnih priznanja, medu kojima je i ono za Ženu decenije srpske dijaspore.

Šta je najviše uticalo na vaše stvaralaštvo?
- Pre svega Sjenica. Rodena sam na prostorima srednjovekovne Srbije, izmedu Sopocana i Mileševe, gde je nastala Raška umetnicka škola. Sokovi koje sam tu upila, tradicija manufakture i cilimarstva moje majke Vitomirke Vukovic, jedne od poslednjih uciteljica cilimarske škole u Sjenici, poveli su me na put stvaralaštva. To je doprinelo da u Parizu primenim ono što sam upila preko cilimarskih razboja koje sam doživela kao harfu, gde su povezani ruka i misao.

Godinama ste ulagali napore u ocuvanje srpskog jezika u dijaspori. Kako se rodila ideja za akciju "Bakama u zavicaj"?
- U današnjosti postoji problem identiteta. Ljudi su poništili vrline kao što su rodoljublje i dostojanstvo. Trudila sam se da moja deca budu jezicki obrazovana. Tu se probudila moja potreba da budem korisna deci dijaspore. Osnovala sam odeljak za vaspitanje i brigu o deci druge i trece generacije Srba u inostranstvu. "Bakama u zavicaj" je bila akcija pod nabojem mladalacke hrabrosti. Uzimala sam na odgovornost svake godine 700 dece, i vozom od 17 vagona dovodila ih i ostavljala od Ljubljane do Ðevdelije.

Da li Vam je nedostajala Srbija tokom svih ovih godina?
- Nastojala sam da moja deca ne dobiju komplekse manje nacije. Vaspitavala sam ih u tradiciji, duhu i kulturi i male srpske i velike francuske nacije. Zbog toga mi otadžbina nije nedostajala, jer ja nikada nisam ni odlazila. Moji roditelji i potreba da budem od koristi braci i sestrama je uslovljavala da budem prisutna. Meni je Srbija otadžbina, a Francuska mi je domovina. I nisam pateticno nostalgicna za Srbijom. Ja imam dve ljubavi, Srbiju i Francusku.

Šta mislite o odnosu Srbije prema dijaspori?
- Srbiju dijaspora zanima samo kada joj je potrebna pomoc ili korist. A za dobar odnos prema svom narodu u rasejanju nisu potrebni posebni uslovi niti novac. Ministarstva za dijasporu su politicki kontekst koji vrlo spretno i programski manipuliše tananom psihologijom coveka koji je pošao trbuhom za kruhom. A zna se da je dijaspora Srbiji najveca industrija koja donosi ogroman kapital. Zauzvrat, od maticne zemlje dobije potpunu nezainteresovanost. Primer za to je naplata putarine strancima, koja je mnogo veca nego za gradane Srbije. A jasno je da tokom devedesetih, kada je Srbija bila pod embargom, nisu stranci dolazili u Srbiju, nego naš narod. Tako se naše stanovništvo koje živi van granica Srbije eksploatiše.

- Nagrada "Kneginja Milica" ukomponovana je u moje stvaralaštvo. Sa jedne strane Jelena Anžujska kao moja vecita inspiracija, sa druge strane kneginja Milica, jedna od najmudrijih i najplemenitijih vladarki. Te dve žene cine savršen sklad moje licnosti i stvaralaštva, njihov duh živi kroz mene.

Posted in: najnovija desavanja u Srbiji,Vesti iz Srbije,vesti online,vesti Srbija