Šampion Evrope u ringu

 Šarmantna i nasmejana, nikada bez patika i ostale sportske opreme, vesela i spremna za razgovor. Tako Zrenjaninci opisuju svoju 29-godišnju sugradanku Ivanu Popadic-Popov, nekadašnju atleticarku i reprezentativku Srbije, a danas višestruku prvakinju Evrope u savate boksu.
Ivana se bavi sportom otkad zna za sebe. Još kao beba bolovala je od bronhitisa zbog cega je cesto odsustvovala iz obdaništa i škole. Kada je pošla u prvi razred zbog zdravstvenih problema bila je oslobodena fizickog. U Zrenjanin je došao jedan poznati decji lekar i preporucio Ivaninim roditeljima da bi trebalo da se bavi sportom i da je to najbolji lek za njene tegobe. Pocela je da trci i pobedila je na školskom krosu. Imala je tada devet godina i išla je u cetvrti razred osnovne škole.
- Sa nepunih 16 godina ušla sam u seniorsku reprezentaciju Srbije u trci na 800 metara i bila sam najmladi clan. Tada sam i postala prvak Srbije za mlade juniore, starije juniore i seniore na 800 m. Oborila sam državni rekord u dvorani za juniorke.
- Imala sam 18 godina kada sam oborila svoj licni rekord 2:07,72 na 800 metara i bila spremna da otputujem na Jamajku na Svetsko prvenstvo za juniorke. Zadesio me neverovatan peh, ne znam cijom nepažnjom dobila sam trovanje stomaka i umesto u avionu za Jamajku, završila sam u zrenjaninskoj bolnici.
- Srušio mi se svet, bila sam ocajna i razocarana, cak spremna da napustim sport, ali usledile su utešne reci trenera i to mi je bila prekretnica. Kao da sam za tih nekoliko dana u bolnickoj postelji sazrela i pocela drugim ocima da posmatram sport i moju ulogu u njemu.
- Tokom bombardovanja 1999. prkosno sam trenirala svakodnevno i uopšte se nisam obazirala na sirene, svakodnevne vecernje odlaske u skloništa i strah. Bila sam valjda spremnija nego ikad i uspela da obezbedim odlazak na Kup Evrope, gde sam i postala prvak na 800 m.

- Dok sam trenirala atletiku i iz dana u dan postajala sve brža, moj sparing partner jednog dana postao je bicikl koji je vozio moj trener. Bicikl je odradivao sve što je moj trener Jani Hajdu želeo, a ja sam nošena silnom željom da budem najbolja, uvek nastojala da budem brža i od njega. Secam se da sam jednog prolecnog dana umesto trcanja u Karadordevom parku rešila da trcim pored reke Begej.
 
Ivana i njen muž Slobodan - Boba Popov imaju veliku želju da organizuju humanitarni spektakl u Medisonu kako bi pomogli svom prijatelju Željku Ðurdicu Džigiju, nekadašnjem rukometnom reprezentativcu i legendarnom golmanu, koji se razboleo i zapao u finansijske probleme.

- Željko honorarno radi kao portir u sali gde je, ironijom sudbine, ostvario najvece sportske uspehe i nastupao kao kapiten Proletera u finalu Kupa šampiona. Danas se teško krece, cašice oba kolena su mu potpuno potrošene, a niko u gradu baš i nema sluha za njegove probleme. Castan je i ponosan covek, nikada ne bi zatražio pomoc od nekoga, a mi želimo da mu humanitarnim takmicenjem koje bi bilo i lepa prezentacija savate boksa, bar malo olakšamo muke - kaže Ivana.
- Trebalo je da istrcim 16 kilometara. U jednom trenu ispred sebe sam ugledala štap. Nameravala sam da ga preskocim i istog casa shvatila da je u pitanju zmija belouška. Od prevelikog straha pocela sam da vrištim i da bežim koliko su me noge nosile, sve vreme misleci da je zmija pohitala za mnom i da ce me sustici...

- Secam se i kada mi je jednom za vreme trke pukao šnir na šprinterici, a trcala sam trku na srednjim prugama. Moj trener je sve to iskusno ispratio, snašao se u trenu, iz svoje patike izvadio pertlu i nekako mi je doturio. Na brzinu sam uvezala patiku i završila trku. Pamtim i kada sam na prvenstvu Vojvodine u Senti, a tada sam bila još pionirka, u trci na 800 metara, pala odmah nakon starta u opštoj gužvi koja je nastala na stazi. Dok sam se pridigla, oderanih i raskrvavljenih kolena, ostale trkacice vec su dobro poodmakle. Razmišljala sam za trenutak da odustanem i da nemam nikakve šanse, ali onda je u meni proradio sportski inat, potrcala sam kao nošena vetrom i na kraju prva prošla kroz cilj.
- Krajem 2006. u hali sportova Medison u Zrenjaninu, sasvim slucajno sam upoznala svog buduceg supruga Slobodana Popova, dvostrukog svetskog prvaka u savate boksu. Bila je jaka i hladna zima, ona cuvena banatska golomrazica. Bilo je skoro nemoguce trenirati pod otvorenim nebom, pa smo i mi atleticari spas potražili pod svodovima najstarije montažne dvorane u Evropi.
- Zbog loše podrške, situacije i atmosfere u atletskom klubu Proleter, teška srca sam napustila kraljicu sportova i na Slobodanov nagovor prešla na savate boks. Borilacki sport mi je bio potpuno nepoznat, ali istovremeno i primamljiv, pa iako nisam znala ni pesnicu da stisnem, uz pomoc mog Bobice brzo sam pronikla u tajne i lepote ove plemenite veštine i vec za godinu i po dana postala treca na svetu.

- Dva puta sam osvajala evropske titule i postala sam vicešampion sveta u kategoriji do 52 kilograma. Strucnjaci kažu da zahvaljujuci atletici posedujem izuzetan rad nogu, odlicnu brzinu i izdržljivost. Obožavam da u ringu ja diktiram tempo borbe i nametnem svoj neki ritam. To lomi protivnice i bukvalno ih uništava.
 
- Obožavam životinje i kod kuce pored psa imam i macku. Na jutarnje treninge uoci velikih takmicenja obavezno vodim Ajšu, preslatkog labradora. Ona mi pravi društvo dok trcim kilometre i kilometre. Komšije su me jednog dana upitale u šali zašto ne kupim jednog kasackog konja i s njim ne treniram, a ne da mucim jadnu kucu. Objasnila sam im da Ajša to ne bi mogla da podnese od silne ljubomore.
- Završila sam Fakultet za sport i turizam i stekla diplomu trenera sa neophodnom radnom licencom koja mi omogucava da se pored aktivnog bavljenja savate boksom, posvetim i pedagoškom radu, odnosno trenerskom poslu. Zajedno sa suprugom osnovala sam savate klub Banat i kik-boks klub Fighter. Imamo trenutno više od 70 clanova, vecina su talentovani i željni ucenja i usavršavanja. Dok sam još bila student, da bih obezbedila džeparac, radila sam kao kondicioni trener košarkaša, odbojkašica, tenisera, igraca americkog fudbala. I dalje imam atletske treninge, trcim po 10-12 kilometara i na taj nacin razvijam svoju izdržljivost, ali i održavam mentalnu ravnotežu i onda kada to spojim sa savateom, dobijem jednostavnu formulu uspeha i vec godinama osvajam medalje na evropskim i svetskim takmicenjima.
- Na poslednjem svetskom kupu u Plovdivu ubedljivim pobedama stigla sam do finala, prethodno savladavši cetiri protivnice. U Bugarskoj je sve proticalo besprekorno, ali od pocetka u organizaciji takmicenja mnogo toga nije štimalo. Kao da je izostala komunikacija domacina, organizatora i nas boraca, pa umalo nisam ostala bez zlata.
Rekli su mi prvo da sledi pauza i ja sam nakon cetiri naporne borbe pošla da se malo odmorim. Sve vreme nisam znala koji mec po redu imam u finalu, ali sam bila uverena da ce mi na vreme javiti i zapocela svoj uobicajeni ritual odmora i opuštanja. I dok sam se ja odmarala, do mene je dotrcala uspanicena devojka iz organizacije i na lošem engleskom me nekako obavestila da je moj mec na programu za 10 minuta.
- Nisam bila zagrejana, nisam imala opremu na sebi, skocila sam u panici i bukvalno iz pidžame obukla opremu i rukavice, na brzinu se, onako usput zagrejala i odlicno odradila mec. Niko valjda nije bio srecniji od mene, ali i te hostese. Njoj je bilo veoma neprijatno, a kamen joj je pao sa srca kada sam je onako sa zlatnom medaljom izljubila nakon dodele odlicja i ozarena lica saopštila da sam joj sve oprostila.

- Na svim medunarodnim takmicenjima uz mene je moj trener i suprug Slobodan - Boba Popov kao savetnik. On ima veliku tremu pred moje meceve, postaje veoma dosadan, prica mi, sugeriše, planira taktiku, a ja pokušavam da sacuvam svoj mir, pa se desi da ga pola cujem, pola ne cujem, jer sam obicno u nekom samo svom ritualu. On to naravno odmah primeti, malo se ljutne, ali sve dode ubrzo na svoje kada borba pocne.

View the original article here

Posted in: vesti