Jednog prolecnog dana - 20. aprila 2009. godine - došao je trenutak koji su lekari predvideli još pre koju deceniju: Stiven Hoking bio je na ivici smrti. Univerzitet u Kembridžu izneo je veoma loše prognoze. Hoking, kome je dijagnostifikovana amiotroficna lateralna skleroza (ALS) u 21. godini, opisan je kao "veoma bolestan" . Novine su objavile gotovo posmrtne clanke, piše Nationalgeographic.rs
Cinilo se da je isteklo vreme za coveka koji ga je tako elokventno objasnio. Medutim, kao i svaki put ranije kada je predvidan tragican ishod, Hoking je preživeo.
Ako uzmete u obzir njegovo stanje, on ne bi trebalo da bude u stanju da radi ono što radi. Taj 73-ogodišnjak ne bi trebalo da bude u stanju da vodi debate o postojanju Boga. On ne bi trebalo da bude u stanju da se uzrujava oko veštacke inteligencije ili mogucnosti ljudskog samouništenja. I sigurno ne bi trebalo da bude u stanju da prisustvuje dodeli nagrada Britanske akademije smešten u svoja kolica koja su ga "nosila" decenijama, izražavajuci svoje oduševljenje nedavnim biografskim filmom kojim je odata pocast njegovoj borbi. Ipak, on to jeste i on to radi.
Teško je dovoljno naglasiti koliko je ALS ili Lu Gerigova bolest, s kojom se Hoking bori, smrtonosna. Oboljenje može da zadesi bilo koga. Prvo dolazi do slabljenja mišica, potom do njihovog atrofiranja i paralize, što dovodi do nemogucnosti govora, gutanja, pa cak i disanja. ALS Asocijacija navodi da prosecni životni vek nekoga kome je dijagnostifikovana bolest iznosi izmedu dve do pet godina. Više od 50 odsto obolelih preživi 3 godine. Dvadeset odsto poživi još pet godina nakon dijagnostikovanja. Dalje, brojevi padaju sve niže i niže, a manje od 5 odsto slucajeva pregura dve decenije.
Na kraju, tu je Hoking, najpoznatiji oboleli od Lu Gerigove bolesti. Sada je 2015. godina. Njegova sposobnost za preživljavanje je toliko velicanstvena da strucnjaci navode da nije moguce da boluje od Lu Gerigove bolesti, s obzirom na lakocu kojom bolest obicno uzima svoje žrtve. Drugi jednostavno navode da nikada nisu videli nikoga poput Hokinga.
"On je izuzetan. Ne znam nikoga ko je toliko dugo poživeo uprkos ALS-u. Ono što je neobicno nije samo vremenski period, vec i to da je bolest izgleda izgubila naboj. Deluje relativno stabilno, a takva vrsta stabilizacije je ekstremno retka", rekao je Najdžel Lej, profesor klinicke neurologije na Kraljevskom koledžu u Londonu.
Ali šta je to što Hokinga cini drugacijim od ostalih? Samo sreca? Da li je možda transcedentna priroda njegovog intelekta nekako odložila ono što se cinilo sigurnom sudbinom? Niko nije siguran. Cak je i sam Hoking, koji može da izloži mehaniku koja upravlja univerzumom, obazriv kada je u pitanju postignuce koje se može porediti jedino sa njegovim akademskim dostignucima.
"Možda je moja vrsta ALS-a rezultat loše apsorpcije vitamina", rekao je Hoking.
Hokingova bitka sa Lu Geringovom bolešcu je bila drugacija od samog pocetka. Ta razlika je ono što naucnici smatraju delimicnim objašnjenjem njegovog cudesno dugog života. ALS se normalno javlja kasnije u životu - prosecna starost dijagnoze je 55 godina - ali su se kod Hokinga simptomi materijalizovali kada je bio veoma mlad. Sve je pocelo saplitanjem.
Foto: Reuters
"Na trecoj godini u Oksfordu, primetio sam da postajem trapaviji i pao sam jednom ili dvaput bez ikakvog ociglednog razloga", napisao je jednom Hoking i dodao: "Medutim, tek na Kembridžu je moj otac primetio to i odveo me do porodicnog lekara. On me je uputio na specijalistu i ubrzo nakon mog 21. rodendana otišao sam u bolnicu na testiranja... Bio je veliki šok za mene kada sam otkrio da imam motornu neuronsku bolest", što je naziv za grupu progresivnih neuroloških poremecaja koji ukljucuju ALS. Iako ga je rana dijagnoza osudila na život u bolesti, ona mu je takode pružila šansu da preživi poremecaj duže od onih kojima je dijagnostifikovan mnogo kasnije. "Otkrili smo da je preživljavanje kod mladih pacijenata cešce i meri se vecim brojem godina - u nekim slucajevima i više od 10. Potpuno je drugacije ukoliko ste mladi, a cudno je što niko ne zna zašto", navodi Lej.
Leo Meklaski s Univerziteta u Pensilvaniji kaže da ALS uglavnom ubija na dva razlicita nacina. Jedan se tice mišica koji omogucavaju disanje.
"Tako da je uobicajen nacin na koji ljudi umiru je nemogucnost disanja", kaže Meklaski.
Drugi nacin je prestanak rada mišica za gutanje što može da rezultira dehidracijom i neuhranjenošcu.
"Ukoliko nemate ove dve stvari, mogli biste da živite dugo", zakljucuje Meklaski.
Hoking navodi da mu je posao, kroz prizmu njegove bolesti, omogucio godine koje nisu bile dostupne drugima. Neko ko se bavi drugim zanimanjima - poput Lu Geriga, americkog bejzbol igraca koji je oboleo u svojim 30-im - ne može da funkcioniše na tako visokom nivou.
"Sigurno je pomoglo to što imam posao i što imam nekoga ko se brine o meni tako dobro. Srecan sam što radim u polju teorijske fizike, što je jedno od retkih polja gde invaliditet nije ozbiljan hendikep", rekao je Hoking.
Ako ništa drugo, Hoking predstavlja savršen primer kako ALS može da utice na svoje žrtve na potpuno razlicite nacine. To je ujedno dovelo do jednog od najupecatljivijih kontrasta u popularnoj nauci. Sa jedne strane imate atrofirano telo Stivena Hokinga sa isturenom vilicom i upalim ramenima, a s druge strane imate Hokingov um bez premca, medu zvezdama.
(Nationalgeographic)
17:25
Dejan
