Buntovnik sa razlogom.
Marko Markovic, mladi glumac Somborskog narodnog pozorišta, prica otvoreno o društvu i problemima, projektu Nasilje nema opravdanja i svojoj ulozi u svemu tome. Dobitnik Sterijine nagrade za najboljeg mladog glumca sa predstavom Carobnjak, obišao je svet od zapada do istoka, od Toronta do Celjadinska, kada je shvatio da su glumci svuda isti, kako kaže. Roden je 1980. u Kragujevcu. Završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Vide Ognjenovic i Ljuboslava Majere. Clan ansambla Narodnog pozorišta Sombor od 2007. kada je otišao iz Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu jer se pobunio zbog kašnjenja honorara, iako je igrao u 11 predstava u tom trenutku. Mnoge važne uloge su iza njega u predstavama: “Ženidba”, “Mnogo buke ni oko cega”, “Parastos u belom” i mnoge druge.
U okviru projekta Teatrom protiv nasilja, ti i Milijana igrate predstavu „Nasilje nema opravdanja“ u školskim ucionicama. Kolika je razlika u odnosu na pozorište i kako ti doživljaš tu promenu?
Odlicna škola za glumce i napuštanje klišea, staromodnih principa da postoji nacin na koji se igra, onda obicno glumci udu u neku konvenciju, ne bave se istraživackim radom i ne vracaju se na suštinu. Zijah je to genijalno smislio, jer je to svaki put neka vrsta preispitivanja pred sobom. Vracanje na ono šta si ti zapravo, sam pocetak. Ovo je posebna prica jer smo jako blizu toj deci. Interakcija sa decom je ozbiljna i prava, nema tu laži, tacno znaš kada si preterao, kad možeš da ih držiš pod kontrolom. Iz tog razloga je ta ucionica fantasticna, kada je lažni šamar ispred školske klupe i table to ima drugaciju konotaciju nego kada mu to pokažeš na sceni. U smislu da mu saopštavaš kroz informaciju šta je nasilje i zato forma ucionice predstavlja suštinu.
Koliko predstava utice na promenu ponašanja mladih? Da li imaš uvid u to?
Vrlo su prepoznatljivi nasilnici. Dok je pravio samu predstavu, Zijah Sokolovic je konsultovao je ozbiljne psihologe, pedagoge, psihijatre, koji su ustanovili da covek ima devet odnosno šesnaest reakcija na nasilje. Tacno vidiš, ako se neki decak ili devojcica smeju eksplicitnom nasilju to je odbrambeni mehanizam. Ili vide to nasilje kod nekog ili ga sami trpe. Bilo je tokom igranja takvih reakcija dece koja se uopšte nisu nasmejala tokom cele predstave. Sa druge strane, bilo je slucajeva gde su se deca smejala na tipicno ponižavajuce eksplicitno nasilje i secam se da je jedan razredni pitao, onako diskretno :“Dobro a šta ti je ovde bilo smešno? Kad je ova žena na kraju umrla od batina?“ a on kaže pa ipak je dobila cvece. Onda shvatiš da je i ta reakcija proizvod njegovog dubokog bunta protiv necega što sam trpi. Mislim da utice na njih svakako.
A kako utice na tebe kao glumca?
To me je vratilo u neki period škole, sam sebe sam vratio u sopstveno nasilje i one koji su to vršili u školi nad nama. Kroz ovu predstavu vidim osnovni zadatak glumaca, ako ti ne uciniš jednu osobu boljom koja ce da izade iz te sale da mu to ostane u glavi, ako sa jednom to uspeš onda si ti ispunio svoj cilj, onda si ti unapredio ovaj svet, zato što ce taj jedan da kaže ovom pored njega. Mi vidimo i na osnovu tih evaluacija posle toga do cega je njima stalo. Sa decom nema laži. Oni napišu zameramo vam što ismevate Džastin Bibera, što ste psovali, što je ona umrla.
Koliko si predstava Nasilje nema opravdanja do sada odigrao?
Ne vodim tacnu evidenciju, ali fascinantno malo u Vojvodini, na jugu Srbije Lemana i Rifat su odigrali 40 predstava, mi nismo odigrali više od 30, izmedu 20 i 30 u okviru projekta „Teatrom protiv nasilja“. U Somboru smo obišli 15 škola, u opštini Sombor, to podrazumeva i sela. Tu smo naišli na ozbiljan pristup problemu nasilja, tu se pedagozi, direktori, psiholozi ozbiljno time bave. Opet, u jednom selu smo dobili odgovor od pedagoga, da nema potrebe da dolazimo jer u njihovoj školi nema nasilja. (smeh) Sa ovim projektom smo konkurisali i na Pokrajinskom nivou, to je podržano od Pokrajnskog sekretarijata za sport i omladinu. Njima se dopada nacin na koji mi ovo ostvarujemo. Nadam se da ce zaživeti.
Kakva je saradnja sa školama?
Danas imamo situacije u kome škole nisu vaspitne ustanove, nego samo obrazovne ustanove. To je promenilo sistem naših razmišljanja i zato je mnogo teško ubedite te konzervativne direktore da nam daju ucionicu, a ne svecanu salu, jer se tamo se sve priredbe 15 godina vec održavaju. Onda kada im objasnimo zašto ucionica, zbog cega je važno da se u tom ambijentu igra onda shvate da ucionica apsolutno treba. To je naravno ukoliko imaju vremena, obicno nemaju vremena. Oni imaju projekat o nasilju koji su morali da napišu, došao im je predavac sa cetirti slajda objasnio ukratko šta je nasilje i to je to. Šta sada ima to da im objašnjavaju glumci. Šezdeset direktora u Novom sadu su pogledali prezentacionu predstavu. Od svih njih, nas niko nije pozvao osim jedne direktorke.
Tvoj utisak je da je predstava bolje prihvacena u manjim sredinama?
Da, manje sredine imeju mnogo više sluha, tamo postoji jedan red. Postoji neka vrsta interakcije. Onda kada odemo u vece sredine možemo bolje da ih držimo pod kontrolom. Zbog toga je ucionica dobra. Ako jedan u grupi remeti mir, a niko ne sme ništa da mu kaže jer su oni naviknuti na takvu vrstu nasilja, onda ti ne možeš na to da uticeš. U ucionici možeš da ga izoluješ kao pojedinca koji vrši nasilje, mi to radimo u predstavi. Imali smo pre neki dan tipican primer, gde jedan ucenik nije dozvoljavao svojim drugarima da išta cuju od njega. Cak smo ga i zamolili da prestane i na kraju predstave imamo grupnu intervenciju: „Nasilnik, nasilnik...“ i na kraju je ceo razred njemu govorio: „Aman ništa nismo culi od tebe, ti si nasilnik“. Na kraju smo uspeli da mu stavimo do znanja da ne valja to što radi.
Glumci na ovim prostorima cesto prenose kljucne društvene i politicke poruke gradanima? Da li ti tu svoju ulogu ostvaruješ igranjem u društveno angažovanoj predstavi „Nasilje nema opravdanja“ ili i mimo toga?
Društveni angažman u Srbiji danas podrazumeva bavljenje politikom, a gluma i politika ne idu zajedno. Glumacko dostojanstvo se izgubilo. Mnogi su se prodali za jeftine rijaliti programe, jeftino podilaženje publici, odlucili su se za gaženje preko mrtvih i ne postoji nikakva odgovornost za to. Ovo što je Zijah uradio sa predstavom „Nasilje nema opravdanja“ je vrlo plemenito i otvara prostor za slobodu. Na kraju on je sam svojim primerom to pokazao, kada je otišao iz pozorišta kao institucije jer nije želeo da se miri sa jednim primitivnim nacinom mišljenja koji je sveprisutan. I to je nasilje. Užasno veliki broj privatnih akademija gde su profesori vrhuinski glumci koji ne znam gde misle da zaposle te svoje studente i šta misle sa njima da rade. Sebe doživljavam kao neku vrstu ambasadora dobre volje, i u ime te neke dobre ideje radim ovo. Sam sebe preispitujem cesto i vratim se na neku suštinu, ako sam jedno dete ucinio boljim onda sam uspeo.
Da li ceš nastaviti svoju dalju karijeru u ovom pravcu? Da li ceš nastaviti da igraš u društveno angažovanim projektima?
Apsolutno da. Vrlo sam rad da ucestvujem u tome. Možda u Srbiji, a možda i negde drugde jer je posao glumca da bude kosmopolita. To je suština glumackog bica. Moje se glumacko bice kosi sa ovim ritmom koji mi se diktira ovde. Pozorište je tamo gde sam ja. Imali smo nedavno primer Dugalica koji je sa osam premijera godišnje, kao profesor na Akademiji i petoro dece ne može više da živi u Srbiji, odlazi u inostranstvo. Sa druge strane mislim da je to ohrabrujuce. Mislim da ce ga u tom drugom svetu bolje prihvatiti nego ovde, razumeti ga i ceniti. Ovde je prestao kvalitet da se ceni. Ceni se popularnost kao pravna kategorija.
(Nasilje nema opravdanja/Maša Mišic)
Pratite Sport na Facebooku i Twitteru
17:11
Dejan
