17:20
Dejan
Seca se i kako su u Potkaljaji pre 1999. godine živele samo srpske porodice i to, kako pojašnjava, kao jedna porodica.
- Albanci su zapalili i crkve, Bogosloviju... I kakav li se apsurd desio da to što su uradili moraju da obnove, da naprave nove kuce tim Srbima, da obnove Crkvu Svetog Ðorda i sve druge. Da je malo pameti bilo, ne bi to radili, ali neko je to dopustio. Sve ove kuce koje vidite su napravljene novcem britanske vlade. Došlo je vreme da nam Britanci koji su nas bombardovali sada prave kuce - zakljucuje sležuci ramenima.
Supruga Snežana i on odnedavno ponovo žive u svom rodnom Prizrenu.
- To je u genima ljudi. Pecalbari idu u Australiju i Ameriku, rade ceo život. Idu za boljim životom, ali se na kraju svog životnog veka vracaju kraju odakle poticu da bi tu završili. To je i naša biologija. Vratili smo se jer sam roden ovde, tu sam porastao, živeo i radio i sa Albancima i sa Turcima - kaže Ljubiša.
Vreme je pokazalo da smo mogli zajedno da živimo i dodaje:
- Ovde smo dobro živeli. Vecina Prizrenaca je znala da govori i albanski, turski pogotovo. I mnogima je taj jezik, ma koliko bio odbojan, spasao život.
Ljubiša ima 50 godina, i sa životnim iskustvom koje je stekao tokom izbeglickog života u Kraljevu zakljucuje - posle svakog rata u istoriji, uvek se podvuce crta.
- Prošlo je 15 godina. Mi smo rodeni u vreme kada su vec 200 godina postojali neki ciljevi, i desilo se baš da se to prelomi na našim ledima. Demonstracija je bilo i 1971. i 1981, a srpski narod na Kosovu i Metohiji je uvek bio u jednoj poziciji da se pita - šta ce biti sutra? Možda je i dobro da pukne balon da se vidi šta je u njemu. Mislim da su se svi posle toga otreznili, i da je vreme da se okrenemo ka onim vrednostima koje su zajednicke za sve nas.
Snežana i Ljubiša zahvalni su što im je obnovljena kuca, ali da bi opstali moraju od necega da žive. Za sada je to samo 8.500 dinara privremene nadoknade koju od države Srbije Snežana prima kao pomoc-prica Ljubiša.
Nova kuca Jevtica u PotkaljajiDrugi problem jeste što nema uslova za život mladih.
- Sem Milice i nekoliko dece u selu Novake, nema mladosti, nema uslova za našu decu. Bio mi je sin koji ima 26 godina, ali nema s kim da izade u grad, nema s kim da se druži. Ne možeš nikoga silom ovde da zadržiš. Moja želja je da se vrati ono malo suživota - istice Ljubiša.
Supruga i on vreme provode družeci se sa komšijama, a voleli bi da ih se što više vrati.
Prizrenci su malo malodušan narod, dodaje kroz osmeh.
- Treba im malo više da ih neko nagovara. Porucio bi im za pocetak da dodu da vide Prizren kakav jeste.
Ljubiša je razložno pricao o svemu što se dešavalo na Kosovu. Pitali smo ga i kako bi te dobre uslove stvorio kada bi na njih mogao da utice.
- Situacija je slicna i na Kosovu i u Srbiji, ljudima treba da se ponudi nešto da pored krova imaju egistenciju. Bilo bi dobro kad bi se ovi razgovori u Briselu skratili i ubrzali, pa kad bi dve vlade bez obzira na priznanje ili nepriznanje kapital uložile u nešto što je zajednicko, neku fabriku gde bi se zaposlili i Srbi povratnici i Albanci koji nemaju posla, pa i svi ostali. Ima prostora da se kroz rad nade zajednicki jezik. Samo rad može da nas spoji i tu nece biti nikakvih problema jer ovaj film koji smo prošli mislim da smo jasno videli kako izgleda.
Prizren mu danas izgleda kao Monako. Ali ta slika krije strašnu ekonomsku situaciju u kojoj ni za koga nema posla.
Ljubiša Jevtic uz duboke uzdahe prica o dogadajima 17. marta 2004, kad je u Potkaljaji ostalo desetoro Srba.
- Moj otac je bio jedini muškarac. Ovde je bio sa mojom majkom, a u drugim kucama bilo je još osam žena.
Živeli su kao u konc-logoru. Sve je bilo ogradeno, a ispred crkve Svetog Spasa je bila baza nemackog Kfora. Tog 17. marta odjednom je rulja krenula ovamo, paleci sve redom. Mom ocu su slomili ruku, vodili ga na neko ispitivanje, a posle su svi stari bili smešteni u bazu Kfora, pa sam ih povukao u Kraljevo. Otac je umro odmah posle toga, majka neku godinu kasnije.
