Ovo je poslednje pismo slavnog srpskog nucnika Nikole Tesle njegovoj majci Ðuki.
Sreda, 18. novembar…
Majko, pri pomisli na Tebe, osecam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osecam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj Tebe, sad, i da ti prinesem vode . Sve ove godine moje službe covecanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo jer sam ponovo cuo nešto što, vec, duže, a kroz san, cujem u svojoj sobi. Cuo sam glas koji poje i moli nekim maurskim jezikom lepu tužbalicu ili zov. Jutros sam oterao san s ociju i potvrdio da glas dolazi odsvakud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum, izgubio. O ovom ne smem pricati dr Lajonelu jer ni njemu više ne verujem. Cuo sam da je posecivao gospodina Edisona pre dve sedmice …
Cetvrtak, 19. novembar…
Opet mislim na tebe, Majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas cu pisati u Ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije jer ja moram krenuti kuci, u Otadžbinu, krenuti Tebi. Znam, sad, sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam cuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman…
Petak, 20. novembar…
Nisam pisao u Ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu, licno, svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati s obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da cekaju na moj poziv, sutra, spremni.
Ja sam odlucio da covecanstvu darujem ono što mu pripada i vracam se u Evropu, Tebi, Majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuce. Shvatio sam, sad, na kraju, da je covecanstvo zavisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj cudan glas me brine. Znam da nešto znaci i da ima veze s Tobom, s mojim eksperimentom, s necim transcedentalnim …
Nikola Tesla, foto Marina Lopicic Subota, 21. novembar…
Draga Majko, sutra polazim u Jugoslaviju. Gospodica Nora je otišla po mom nalogu u Lucku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuce. Racunam da mi treba oko deset dana, ili dve nedelje, najviše.
Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje s laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jacom od obicne, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih vec za covecanstvo. Samo sam u momentu kad sam pogledao svetiljku i cekao da “moja” bežicna struja dode s turbina, osetio da nisam ja tvorac ovog sveg.
Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do Kongresne sale i da je u tom zakonu koji sam smatrao “svojim” otkricem, nešto što je oduvek postojalo, a da je, samo, meni dato nadahnuce da to uokvirim i covecanstvu objasnim.
Umjesto srece i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudeno spoznao. Neka formula je bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam htio da je nadem. To ima veze s onom maurskom tužbalicom, siguran sam, sad…
Nedelja, 22. novembar…
Ovo pismo neceš nikad dobiti, Majko. Ne znam zašto ga pišem Tebi koja ga više nikad procitati ne može… Nek ti je laka zemlja, Majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od Tebe, pa ti ne mogu doci ni na sahranu. Citam telegram s vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sad su, evo, videli da može, ali, opet je nece znati vekovima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona.
Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se, možda i jadao, ali sad više ne jer znam, dobro, da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je “moje” otkrice još prerano došlo za covecanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije “moje”. Znam da to neko nadzire sve i da ima plan, pa sam zato, možda i ravnodušan.
Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju cekaju.
Ovo pismo cu položiti na tvoj grob, kad stignem na naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo, negde, još uvek “Ti” i da tvoj život NIJE zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim s Turcima jer su oni iste onakve tužbalice pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sad se secam da su oni znali mnogo više nego ja o svim ovim stvarima koje, tek, sad, spoznajem.
Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona bejaše jalova. Moli, tamo, za mene, Majko, ako možeš, tom maurskom tužbalicom za izgubljenu dušu svog sirotog neukog sina…
Nikola Tesla
Trebalo bi napomenuti da autenticnost pisma nikada nije potvrdena.
(TV Best)
20:40
Dejan
