Potpisnica pisma je pad helikoptera shvatila vrlo licno. Ona više i ne želi da zna kada njen muž leti. Lakše joj je da zna da se živ i zdrav vratio sa leta.
Novinari portala "Tango six" su u razgovoru sa ovom gospodom i drugim izvorima, proverili istinitost njenih tvrdnji i uverili se u autenticnost iznetih cinjenica.
Pismo prenosimo u celosti:
"Odluka da napišem ovaj tekst, moj stav ili komentar, kako ga ko shvati, proizašla je iz brojnih medijskih naslova i izjava koje se odnose na helikoptersku nesrecu. Pitala sam se koga bi uopšte moglo interesovati šta ja o tome mislim, ali sam onda shvatila da ovo ne pišem zbog drugih, vec zbog sebe. Da meni bude lakše.
Nadam se da ce se bar neko zapitati sa kakvim strahom se suocavaju porodice vojnih pilota u Vazduhoplovstvu Vojske Srbije.
Tragediju i tugu koje se recima ne mogu opisati doživela sam vrlo licno. Razlog je jednostavan. Moj muž je vojni pilot. Ponosna sam na njega, ali kako vreme prolazi, sve cešce poželim da obavlja neki drugi, bezbedniji posao.
Po mnogo cemu mi smo tipicna porodica u Srbiji. Imamo stan za koji cemo kredit otplacivati narednih 20 godina. Imali smo tu nesrecu da i pre nego što smo poceli da živimo u njemu zažalimo što smo ga uopšte kupili. Investitor je u jednom trenutku odlucio da više nema novca za gradnju zgrade, pa su stanari morali da izdvoje dodatna sredstva kako bi je završili. Tako nas je stan koštao kao da smo kupili trosoban, a nismo - ima samo jednu sobu. Ja, uprkos višegodišnjim pokušajima, ne mogu da nadem posao, a za dete nema mesta u vrticu. Zbog svega ovoga nikada se nismo žalili i smatram da nemamo prava na to. Jer to je sudbina mnogih porodica, a ima i onih koji mnogo više nego mi, zaslužuju pomoc. Ipak, nisam ovo pomenula bez razloga. Upravljanje avionom ili helikopterom zahteva potpunu posvecenost i nebrojeno puta sam cula: Ne mogu sada da razmišljam o tom problemu, imam sutra let, moram da se pripremim.
Svaki njegov let donosi novu strepnju i strah. Povecavaju se svaki put kada cujem da je let otkazan, jer se letelica pokvarila ili su zbog kvara morali sleteti. Dešava se to cesto. Vremenom sam prestala da ga pitam da li taj dan ima let, to saznam tek po završetku radnog vremena. Zato sam vrlo licno doživela ovu, ali i druge tragedije u kojima su piloti poginuli. Poistovetila sam se, pre svega, sa njihovim porodicama. Ne znam kada ce nekome pasti na pamet da se slika za novine ili ce odluciti da bi tog dana mogao postati ’’heroj’’, pa ce narediti mom mužu da leti u nebezbednim uslovima ili na neispravnoj letelici. Šta posle toga? Neko ce izjaviti saucešce, uvežbano tužnim izrazom lica preuzeti odgovornost. Ponuditi novcanu pomoc? Tada njihova pomoc nikome nije potrebna. Te porodice žele da se njihovim sinovima, muževima, ocevima obezbede sigurni uslovi da casno obavljaju ovo, po mnogo cemu, elitno zanimanje.
Posle toliko godina neminovno je da sam upoznala brojne pilote i njihove nadredene. Vecina je baš onakva kako ih zamišljate. Hrabri, sposobni, odvažni…Ima i onih drugih, sa potpuno suprotnim osobinama, a neki su, cak i na rukovodecim mestima. U skladu sa današnjim trendovima marketing im je izuzetno bitan i herojska dela cine samo kada su u blizini novinari. Mene su ucili da heroji urade herojsko delo, a ne kite se u novinama tudim perjem. No, to su stvari sa kojima, možda, sami piloti treba da se bore. Ove tragedije pogadaju porodice.
Znam da se ništa nece promeniti, bice ovo aktuelna vest sve do sledeceg velikog dešavanja. Neko je odgovornost preuzeo, ali odgovornih nema. Nece biti sankcija, smena. Od neposredno nadredenih tim pilotima do vrha vlasti. Svi ce zadržati svoje pozicije koje su im toliko bitne da ce žrtvovati živote kolega i gradana Srbije.
Volela bih da me buduci dogadaji demantuju. Volela bih da piloti mogu potpuno posveceno obavljati zanimanje koje vole. Volela bih da se njihov rad i predanost više cene. Volela bih da porodice ne strahuju za njihove živote."
18:14
Dejan
