U skladu s poslednjm dešavanjima osecamo odgovornost prema našim citaocima da objasnimo ko je Vladimir Beba Popovic. Objavljujemo kolumnu koju je Aleksandar Tijanic, pokojni direktor RTS-a, za Kurir napisao 14. oktobra 2004. godine. Tekst prenosimo u celosti.
UKRŠTANJE CURANA, MAFIJE I GELA ZA KOSU
Ko je danas nekadašnji Bog iz Jagodine? Šta može? Šta ume? Cime ce se baviti do kraja svog bednog života?Ima jedna beba iz Jagodine sa lojem u kosi. Poseduje koaliciono lice Hitlera, Tudmana i Ksenije Pajcin. Rodena majka vezivala je bebi portiklu na vrh glave i hranila ga ispod. Ni ona nije mogla da ga gleda! Znala je, jadna, šta je rodila. Kad takvo stvorenje danas, u razgovoru za strane novine, tvrdi da su bez greha samo Kofi Anan i on, a znamo da je gnjecio Srbiju kao da joj nije rod, takav poremecaj mora da je rezultat obrnute evolucije. On hoce ponovo da postane majmun! Ko sam ja da ga u tome sprecavam?
No, nije problem što curan hoce da bude majmun. I to drekavac. Ili ništa! Problem je što on olicava soj humanoida u cijem je prisustvu neuctivo biti normalan. Recimo, da sad ustane, Ðindic bi reprizno šutnuo u dupe Lakiranu Bubašvabu. Odavde do Beca. Ne zbog toga što je Curan, metaforicno, njemu odrubio glavu. Što je pripremio njegovo streljanje. Degažirao bi ga zbog ponovljenih laži da je Ðindic, posle smrti, primio natrag coveka kojeg se za života javno odrekao. Fuj. Kakav skot. Kakav vudu spektakl prizivanja duha za vedoka.
Šta drugo da radi ovako odbacen, poražen. Nikom potreban, svakom teret. Bivši covek. Karikatura negdašnjeg silnika. Ostala je samo strašna kolicina nesrece koja se odmara u mozgu ovog Jagodinca. Tu nesrecu, ludacki ambiciozno, hoce ponovo da prostre iznad Srbije. Zaludna posla neizlecivo necastivog.
Batlerska duša
Briga mene koliko je kose presadio. S kojeg mesta je uzimao pelcer i kaleme i zašto je sada dubri lojem. Ne smeta mi što je konobar. Nisam ja šef sale pa da gledam šta krade. Ne istražujem je li za milione švercovao naftu iz Makedonije. Priznajem kad pogrešim. Recimo, niko ga u Srbiji ne pomene sem ovako: "Ona picka, beba", "Ona picka od bebe". Mišljah, bice da je promenio pol, ne bi li bio sam svoja žena. Sa ovakvom sujetom samo on zaslužuje sebe onu. Nisam se obazirao na ogovaranja da Lakirana Bubašvaba za 13 godina slobizma nije dala jednu jedinu javnu izjavu protiv Miloševica. Ne postoji. Nema. Ali, otkad je Sloba pao, Curan mu junacki jeba' mater.
Nijednom nisam proveravao kako se Lakirana Bubašvaba obogatila u vreme slobizma. Pa cela Srbija zna da je u taj vakat samo DB davao licencu za bogacenje. Morao si biti ili doušnik ili politicki partner vladajucih. Ili oboje. Izgleda da je Curan kontradiktorna licnost. Emocionalna opozicija. Ali, finansijski, vlast. Zato se ne upuštam u glasine po Jagodini da je njegov brat pametniji deo tandema. Ali zbog zavicajnog akcenta nikada nije bio u gostima kod brata koji je odjednom postao rodeni Beogradanin od svog punoletstva. Briga me i ne cini mi se važnim kad, ritualno, beba popravlja kosu Ðindicu, cisti mu revere i pred svima mazno kaže, kao da je Ašok Murti: "Bože, Zoki, toliko puta sam te molio da ne oblaciš tu košulju uz takvo odelo.
"Batlerska duša. Isto to je radio dvojici pre Ðindica. Bio bi idealan da vodi, sa Snežanom Dakic, emisiju "U trendu".
Ne verujem da je Curan pretio poznatom i bogatom Srbinu tražeci da od njega kupi kompaniju za trista miliona. Ako voli da bude živ. Prazna je prica i da je vec imao strane kupce za tri puta više para. Nije on takav covek.
Još manje verujem da je baš on, uz pomoc Cede, srušio docniji plan Živkovica o prodaji te iste kompanije. Zna se ko ima pravo na proviziju. Ovo je uredena država. Ne mogu, bez ograde, da prihvatim novinarske bajke da je nogama otvarao vrata tri televizije i uredivao ih telefonom. Naravno, je l' da, nije psovao Sušu i pretio ubistvom jednom bivšem novinaru. Ne verujem, takode, analiticarima kako Vrhovnom medijskom Inkvizitoru niko nije smeo da objavi sliku niti da ga pomene punih šest meseci?!
Ne smeta meni njegovo mucanje. Tako je poceo i Demosten. Uz aneks da Grk nije mucao u mislima. Šta fali tracarijama da je Curan sa Malim jazavicarskim Gebelsom uredivao dve stranice fašistickog dnevnog listica iz Podgorice. Sem da su tracevi tacni. Koještarije su price o njegovim odelima i cipelama. On zna zašto svoju strukturu mora da prekrije bogatim ruhom. Problem je što svi to znamo. Još gora stvar su gradska šaputanja da Curan ima omiljeni vibrator. Ali ne za partnerku vec za autokljukanje. Jebi ga, ovo su moderna vremena.
Ima i on pravo na hobi. Nije moja stvar što na slikama pozira odlucno muški. Otprilike, kao Naomi Kembel. Ne tragam za glasinama - ko je umesto njega polagao ispite. Ne zameram ni što ima rožnate dlanove. To ukazuje na poreklo od roda papkara. U demokratskoj Srbiji svako može da bira pretke. Njegova je stvar što njegovi gospodari nisu videli koliko ih mrzi. Valjalo je blagovremeno prepoznali ovcu prerušenu u ovcu. Tacno je da ponekad nostalgicno mislim o vremenima kad je Curan pravio Zoranu, Miši Beku i meni najbolje sendvice u gradu. Za nagradu, kada smo nas trojica razgovarali o politici, nismo ga puštali u sobu. Izuzetak, samo da unese savesno i pedantno naoštrene olovke. Baš sam sa jednom takvom olovkom ispisao Zoranu slogan "Pošteno".
Za sve ovo ima deset živih svedoka.
Ali, sve su to koještarije. Stvari nižeg reda. Komika. Odbijam da se bavim onim što Curan jeste. To je njegov usud. Njegov sam smrtni i doživotni neprijatelj zbog onoga što je, kao Covek broj Dva, radio u politici. Dok mogu, gonicu ga zbog toga. Zbog tri državna udara koja je predvodio ili u njima ucestvovao. Tu se videlo šta sve on jeste.
Prvi državni udar: privatna grupa preuzima kontrolu nad Demokratskom strankom i DOS-om. Curan je zvanicno prvi covek i ideolog te bande. U sveukupnoj oficijelnoj hijerarhiji moci odmah iza vode. Drugi državni udar: raskid Koštunice i Ðindica. Taj razlaz jeste politicki, ali u biti on predstavlja akt unutrašnje okupacije Srbije od strane privatne bande. Cilj: nesmetano poslovanje sa mafijom, distribucija donacija, uvoz roba i mašina, privatizacija, poslovni prostori. Ðindic pokriva politiku, ali sve konce tokova novca, policije, mafije, medija drži Lakirana Bubašvaba. Curan postaje gospodar života i smrti u Srbiji. Neki su platili glavom što nisu u takav poredak moci verovali. Drugi su samo oteti i otkupljeni.
Koštunica je takvom planu predstavljao neprelaznu prepreku. Ne možeš da ga kupiš. Ne možeš da ga zaobideš. Ne smeš da ga ubiješ. Tada, birajuci izmedu novca i mafije, sa jedne, i legalnosti i parlamentarne vecine, sa druge strane, banda je nemilosrdno izvela puc u parlamentu, vladi i DOS-u. Koordinator cele akcije - Curan. Srpska vlada tada postaje emisija Džerija Springera. Sve bolesnik do bolesnika. Mafija postaje partner državi. Krhke institucije su razbijene. Vlast i moc isisani su iz legalnih tokova i predati u ruke bandi koja crta sudbine ljudi i broji novac. Sve postaje zavisno od volje petorice. Takav sistem - demokratski totalitarizam nikada u istoriji Evrope nije, pre ovoga, napravljen. Strani ambasadori cinicno kažu da su, birajuci izmedu lopova i nacionalista, izabrali lopove za partnere. Ostalo je istorija.
Ðindicu nije bilo spasa od casa kad je Lakirana Bubašvaba postala zaštitni znak, simbol, cuvar pecata i trezora njegove politike. Najpre su okupirani mediji poceli da gundaju, onda Demokratska stranka, gradani, stranci, DOS, biznismeni. Umesto da se sam povuce, Curan je zategao omcu oko Zoranovog vrata. Preostalo je samo da se izmakne hoklica. Tako je ovaj skot odredio politicku i licnu sudbinu coveka u kojeg se glasno zaklinjao i još glasnije ridao na grobu. Tragicno je što nekoliko meseci pred sudar sa sudbinom Ðindic shvata kakvu mu štetu nanosi Jagodinac i kakve su njegove prave namere. Tada ga Zoran iskljucuje sa svih funkcija. Ukljucivši i onu glavnu, svog prijatelja i batlera.
Sve je bilo kasno. Ovo stvorenje, dobitna kombinacija sadiste i mazohiste, izolovao je Ðindica, osamio ga i ostavio bez ozbiljnih politickih saveznika. Sejao je oko sebe mržnju. Dobijao je gnev. Ðubrio je Srbiju gramzivošcu. Odgovor je bio prezir. Polivao je zemlju spletkama. Stigao je otpor normalnih ljudi. Na svom vrhuncu, stigao ga je kraj. Nije pomogao ni Treci državni udar, posle tragicnog streljanja Ðindica. Curan, smenjen Ðindicevom voljom, naprasno se pojavljuje u Beogradu i preuzima svu moc u vladi. Prakticno vodi akciju u kojoj se hapsi oko 15.000 ljudi, suspenduju zakoni, uništava svaka gradanska i medijska sloboda.
Sadisticki uživa u hapšenjima, bestijalno ih najavljuje. Mene hapsi preko "Politike". Šta je to što je policija saznala posle likvidacije premijera a nije znala za njegovog života? Koga od optuženih nisu poznavali? Ko nije dolazio u vladu ili na viski oko bazena?
Privatna grupa lopuža, kao centralni organ sistema, uništava konkurenciju u obliku jedne mafije, mahom sve njihovi bivši partneri, što za svoj racun, što za racun "svoje" mafije. Vanredno stanje jedino je u kojem se osecaju sigurno, u kojem niko ne sme da ih pita "Zašto rade to što rade" i "Što to nisu ranije radili"? Nindže sa maskama i heklerima cekaju njihov mig. A što sve to nije moglo ranije? Kome sve nije odgovaralo da Ðindic ostane živ? Ko se nije složio da bude izbacen iz poslova, udaljen od moci i od kase? Ko? Koji je to medu njima verovao da je on stvorio Ðindica? Da je on glavni covek ovog režima, a ne premijer. Da se bez premijera može, ali bez njega ne. Pa ko živ, a ko mrtav.
Na celu gigantske mašinerije laži i halucinacija, opijen od moci, bolestan od sujete, tragikomicni megaloman, duboko nesrecan zbog sopstvene nesigurnosti, beba ulazi u klinicku fazu finalne politicke bolesti. Srbi pocinju da pricaju i to je bio kraj. Osnovno pitanje - kakav je to lek dugovati svoje zdravlje bolesti? Zar smo prošli kroz ove decenije, kroz ratove i atentate, kroz bombardovanja i nadanja, kroz žrtve i teror, sve to da bi ovaj Crnogorac, kako sad sebe naziva (misleci da ce se to dopasti Milu), vladao Srbijom? Za normalne, to je uvreda ravna Kosovu. Srbi, koji ne pripadaju ovom bolesnom, poremecenom bratstvu otimaca, razbili su nosioce kovcega - sem jednog koji svojom voljom nikada nije ni bio clan njihovog bratstva, uništili grupu koja je Srbiju uzela za taoca i odrubila joj glavu. To je najpre uradila sama Demokratska stranka, familija pokojnog premijera, mediji, a onda i vaskoliko srpstvo. Svi su shvatili da je spodoba samo fabrika tudih nesreca. Da luci propast svemu što dotakne i svakome koga sretne.
Napolje, skote, marš, pizdo!
Curan je sa sobom povukao ne samo Ðindica. Ne samo DOS. Ne samo vladu Srbije. Ne samo pet godina života Srbiji. Gotovo je uništio stranku držeci je pod prinudnom upravom. Još gore. Da je potrajao, bio bi na pragu uspešnog projekta da ovde uništi svaku NORMALNOST. Da zarazi ovaj svet svojom bolešcu. Da ljudi poveruju kako jeste moguce da takav mitoman bude najmocniji covek Srbije. Da je moguce napraviti državu od bilborda i mafije. Da ponovimo ono što smo smatrali prošlim. Samo ovaj put pod parolama "demokratija" i "Evropa". Ali, Srbija jeste cudo. Stigao je odgovor nacije. Presuda je bilo jednostavna. Curan je, po drugi put za godinu dana, najuren. Uctivo je receno. Napolje, skote! Marš, pizdo! Gubi se, razbojnice!
Ova beda danas, to vam je prava dimenzija Lakirane Bubašvabe. Sad se vidi da Curan ne funkcioniše bez gazde. Ko je danas nekadašnji Bog iz Jagodine? Šta može? Šta ume? Cime ce se baviti do kraja svog bednog života?
Vibratorom. Lajanjem. Ocajem. Kuknjavom. Neka crkne u svom jedu, cemeru i bolu. Neka se uguši, skot, od sopstvenog splina. Ovako znojav, debeo i neobrazovan - a još iz Podujeva, nisam uradio bogzna šta u srpskom novinarstvu. Ali, jedno je moje. Ja sam Curanu medijski otkinuo glavu! A on je Zorana koštao života.
Ja sam njemu strgao tu masku da Srbi vide kako taj covek nema lice. Ni ono iza lica. Da vide i zapamte i oni malobrojni koji su verovali da najomraženija beba decenije može biti išta više od ovoga. U politici - slepac. U moralu - pokvarenjak. U ekonomiji - haraclija. U biznisu - mafijaš. U životu - skot. U mentalitetu - skorojevic. U strukturi - nitkov. U genetici - nedovršen covek.
ALEKSANDAR TIJANIC
09:01
Dejan
